Da li ste pristalica teorije zavere?
Da
Ne
Ne znam
Broj 578
aktuelno izdanje
Mojsije - prvi alhemičar?!
Piše Miodrag Milanović

U prednaučna vremena, u svetu kojim su, kako se verovalo, upravljale spoljne, natprirodne sile, u svetu gde je čovek izgledao kao slabunjava kreatura, preživljavajući samo zahvaljujući ćudima nestalne Prirode, upražnjavanje i bavljenje alhemijom uopšte nije izgledalo nerazumno, naprotiv! Očekivane nagrade bile su tako velike, da je svaki uložen napor bio hvale vredan. Većina alhemičara je bila svesna neuspeha iz minulih vremena, ali su istrajavali u čvrstom uverenju da nešto nije bilo u redu sa tehnikom izvođenja eksperimenata. Jednu od ključnih uloga u istoriji alhemije imala je i ljudska taština starajući se da obezbedi dovoljan broj zainteresovanih u pokušaju nemoguće misije – pravljenja kamena mudrosti.
Većina je zapolovila u alhemijske vode u dobrim namerama, verujući da se mogu zaustaviti ako se, na kraju, ispostavi da su lovili tek čipku mesečine. Na žalost, većina nije uspela – manuli su se uzaludnih pokušaja ali, bilo je prekasno: ostali su bez sredstava za život, napušteni od prijatelja i porodice. U isti mah, istorija alhemije je prepuna uvelih života onih nesrećnika koji su pokušali da manipulišu silama Prirode radi bogatstva što prevazilazi i najluđe gramzive snove. Ipak, da li je, konačno, postojao neko ko je zaista uspeo da dotakne kamen mudrosti?
Tvrdilo se da je, između ostalih, prvi uspešan alhemičar bio Mojsije iz plemena Levita; njegov život bio je, kazuju legende, sazdan od podviga baziranih na poznavanju alhemijskih tehnika. Njegovo ime, kako piše egiptolog Dž. H. Brestid u knjizi History Of Egypt (Istorija Egipta, 1906.) je izvedeno od egipatske reči mose što znači dete. Njegovo pravo ime, kumovano od oca, glasilo je Ptah- mose, dete boga Ptaha. Hebrejskom transkripcijom ovog imena (Moše) Mojsije je dobio ime po kome ga i danas znaju. O alhemiji, Mojsije je stekao prva znanja u školi hrama Sunca u Heliopolisu. Da je rodno mesto alhemije Egipat, svedoči i njeno ime: al Kemis (iz Egipta, Kema). Ovu školu osnovao je faraon Amenhotep IV za vreme slavne XVIII dinastije. Ovaj faraon je želeo svojim podanicima da nametne strogi ateizam obožavajući boga Atona. Jedna od legendi pripoveda kako je trogodišnjeg Mojsija faraon uzeo u ruke i podigao iznad glave; dečak je sa Amhenotepove glave uzeo krunu i stavio je sebi na glavu. Kralj se uplašio i, o značenju ovog predznaka je pitao mudrace. Umirili su ga tvrdeći da će Ptah-mose steći tajna znanja i iskoristiti ih na dobrobit naroda. Egipatski Aton kod Jevreja će postati Adonaj Ehod. Osnivač jevrejske monoteitičke vere će, u vreme Izlaska, između 1358 i 1350 godine pre n.e. napraviti nekoliko neverovatnih podviga opisanih u knjizi Habiru pronađenoj 1887.g. u arhivu napuštenog i ruiniranog grada - Amarni.

Aleksandrijski alhemičari
Prvi poznati alhemičarski tekst je knjiga izvesnog Bolosa od Mendesa O prirodnim i prvim stvarima, naslovljena kao Phusika kai Mustika (Fizika i Mistika), sa detaljnim upustvima o spravljanju boja i obradu dragocenih metala i gema. Nije poznato kad je ovo delo tačno napisano, većina istoričara se opredeljuje za 250 godinu pre n.e. Bolos od Mendesa ne opisuje transmutacije ili postupke za spravljanje eliksira života ili kamena mudrosti; ta opsednutost je nastala kasnije, u III veku naše ere, u Grčkoj, kad dolazi do razvoja tzv. hermetičke književnosti. Ovaj, po suštini religiozno- mistički pokret, uzeo je za osnovu svog kultnog naukovanja egipatske i jevrejske rukopise teološkog sadržaja. U središtu njihovog učenja bili su magijski obredi vezani za egipatskog boga Tota, grčkog Hermesa. Ova dela, skupljena su u mnogoknjižje, znano je kao Poimandres ili Corpus Hermeticus. U njima je, između ostalih, sačuvano i učenje Pitagorejaca.
Svoj prepoznatljiv oblik alhemija dobija mešanjem kultura i uticaja u egipatskom gradu Aleksandriji, osnovanom od strane velikog vojskovođe Aleksandra Makedonskog u IV veku pre naše ere. U ovom obliku, poznatom kao helenska alhemija Grčke, Egipta, Sirije i Persije, susrele su se i unapredile veštine prenoseći se dalje, sve brojnijim sledbenicima. Između osnivanja Aleksandrije i razaranja njene čuvene biblioteke, krajem IV veka, prvi put su osmišljene i provedene u delo neke od osnovnih tehnika alhemije, popularizovane i pripisivane autorstvu Demokrita, Mojsija, Hermesa i mnogim drugim istaknutim ljudima antike. Ove tehnike obuhvatale su destilaciju (i danas u širokoj upotrebi), podstičući razvoj mnogih uobičajenih delova (u današnjoj hemijskoj industriji) i opreme kao što su posude od stakla ili bakra (ambix, alembic), cevi za destilaciju (solem) ili levci (tribicos).
Aleksandrijski posvećenici u alhemiju pravilno su razumeli značaj toplote korištene prilikom hemijskih procesa, ceneći značaj različitih promena boja, uočenih prilikom mešanja tekućina i zagrevanja materijala. To je bilo od suštinske važnosti za evropske alhemičare i središte onoga što je Isak Njutn uočio i pokušavao da objasni u mnogim od svoja 132 alhemijska spisa. Naravno, naučnik kome je jabuka pomogla da dođe do teorije gravitacije, znao je dosta o konstrukciji alhemijskih peći, učeno razmišljajući i pišući o njihovoj upotrebi.

Eliksir života
U Evropi, najraniji teoretski osnov alhemije potiče od Aristotelove ideje o četiri elementa i koncepta da se neki materijal može pretvoriti u drugi, transmutirati, prilagođavanjem razmera njegovih gradivnih delova. Aristotel je verovao kako svaki prirodan elemenat ima sopstvene, naročite osobine, povezane sa ljudskim emocijama i sposobnostima. Tako je, po naukovanju učitelja Aleksandra Makedonskog, zemlja prisutna u slezini povezanoj sa melanholijom. Voda je očigledna u sluzi; previše vode stvara lenjost. Vatra je u vezi sa krvlju i snažnim emocijama, vazduh sa žuči i napadima besa.
Po Aristotelu, bilo koja supstanca može se, vremenom, pretvoriti u bilo koju drugu, promenom razmere četiri osnovna elementa njenog sastava. Bio je ubeđen da se ovim načinom obično i bezvredno olovo može pretvoriti u dragoceno zlato, menjanjem međusobnog odnosa vatre, vode, vazduha i zemlje u njemu. Slavni grči filozof je prvi alhemijske spise nazvao ezoteričnim, što znači razumljivim samo posvećenicima, adeptima alhemije; sve ostale, dostupne i razumljive širem krugu ljudi, označio je kao egzoterične. Aristotel nije puno vremena posvetio tananim alhemijskim tehnikama, tu veštinu će, mnogo kasnije, unaprediti arapski posvećenici. Fundamentalan Aristotelov princip o četiri elementa oni će svesti samo na dva osnovna materijala: sumpor i živu. Slično Aristotelovoj pretpostavci, razmera ova dva elementa određivala je svojstvo supstance. Ukoliko bi došlo do promene razmere, olovo se moglo pretvoriti u dragoceno i obožavano zlato.
Mnogo, nebrojeno rukopisa je uništeno paljenjem biblioteke u Aleksandriji; pomahnitalu vatrenu stihiju preživele su tek konture. Iz njih će se razviti nešto izmenjen oblik alhemije. Rani tekstovi, pronađeni u Siriji, prevedeni su na arapski i brzo su se proširile širom Bliskog Istoka. No, najvažnije izmene su došle, ne toliko uvidom u laboratorijske procese, koliko sagledavanjem duhovno- filozofskog aspekta alhemije. Središnje stubove ove nauke posvećenika, nisu činili tekstovi došli predanjem od Mojsija, već iz Kine. Verovatno su stari Kinezi bili prvi alhemičari na svetu jer, iz sačuvanih rukopisa, nalazimo opise pokušaja stvaranja čarobnog materijala sposobnog da transmutira materiju. Takođe, oni su bili prvi zabeleženi tragači za čarobnim napitkom koji poseduje sposobnost vraćanja u život ili darivanja večne mladosti. Tokom IV veka, alhemičari u Kini, su razvili živu eksperimentatorsku praksu a kao zamorčići su im služili zatvorenici osuđeni na smrt.
Hermes, tri puta veliki
Poput svih alhemičara, od mračnog doba do početka naučne ere i posle nje, motivacija se crpila iz duboko ukorenjene ideje da se mudrost alhemije proteže unazad, sve do antičkih vremena. Verovalo se da hermetičko predanje, alfa i omega alhemičarskog znanja, potiče od davnina, dato čovečanstvu na natprirodan način. Sam naziv, hermetičko predanje, izveden je iz imena boga Hermesa, zaštitnika avanturista i pustolova. Legendarnoj ličnosti Hermesu Trismegistosu pripisuje se sastavljanje nekih od najvažnijih ranih dela ove veštine.
Hermes Trismegistos, veličan tokom istorije, imao je moć sagledavanja ukupnosti svih stvari. Videvši, on je razumeo; razumevši, imao je moć da skriveno otkrije i pokaže. Ono što je znao, to je i zapisao. Ono što je zapisao, uglavnom je sakrio, držeći se radije tišine nego govorenja tako da svako pokolenje, koje dolazi na ovaj svet, mora da traga za ovim stvarima. Prirodno, u interesu alhemičara bilo je da se među stanovništvom održi ideja o ekskluzivnosti njihove veštine, tajanstvene pradavne osnove – time su, vlastitom poslu, još više pridavali na značaju. Isto tako, od suštinske važnosti je bilo da njihove tehnike ostanu skrivene ili, kako piše Aristotel: „da svako pokolenje koje dolazi u ovaj svet, mora da traga za ovim stvarima“. Tokom 500 godina, od XII veka do doba prosvetiteljstva, Evropa je bila središte alhemičarskog sveta; njenim krivudavim putevima krstarili su mudraci, putujući slobodno iz države u državu, u potrazi za visoko cenjenim znanjima, u očekivanju susreta sa visoko cenjenim čudima.
Mnogi od njih su pisali o svojim avanturama i eksperimentima, ali su njihovi recepti, po pravilu, bili šifrovani tako da ih drugi nisu mogli prepisivati pre nego što steknu uvid u veštinu i uspešno obave neizostavne obrede inicijacije. Neki su potrošili čitave svoje živote pokušavajući da dešifruju dela majstora, dodajući sopstvena tumačenja i ideje. U nekim zemljama, i pojedinim razdobljima, monarsi su ih ohrabrivali i finansirali. Ponekad su ih nerazumno kleli, smatrajući njihove veštine nezakonitim.

Između anđela i đavola
Pretpostavku o dobijanju zlata, transmutacijom olova i žive, prihvatili su gotovo svi evropski alhemičari i mnogi od njih su potrošili grdno bogatstvo, žrtvujući karijeru, katkada i život, ne bi li im pošlo za rukom da ostvare tako neuhvatljiv cilj. Priče o beskonačnim neuspesima, da ne pominjemo samu retkost ovih pokušaja, nisu uticale na dovoljan broj ljudi koji će staviti tačku na celo to preduzeće. Naprotiv, sa problemima alhemije, pojačanim intenzitetom, rvali su se i najznačajniji umovi: od Renesanse pa do naših dana.
Alhemičari nisu bili pokvareni ili zli ljudi, u najgorem slučaju neuspeh je dovodio do bankrota ili teškog razočarenja. Iz napora mnogih alhemičara, ostalo je mnogo toga vrednog. Za ozbiljne, one koji su posedovali visoko obrazovanje i vršili ekperimente, ne iz vlastite dobiti već radi same mogućnosti napretka društva i želje da se pronađe prava istina, alhemija je bila prihvatljiv i privlačan izazov. Međutim, u nekim evropskim zemljama, poput Britanije, bavljenje alhemije je bilo najstrožije zabranjeno. Zakon protiv alhemije doneo je Henri IV 1404.g. i bio je prilično neodređen; u njemu je stajalo da je pravljenje dragocenih metala zlata ili srebra, krivično delo. Razlog je bio isti ili sličan razlozima donošenja zakonika o lovu na veštice: crkva je bila u strahu da će izgubiti kontrolu nad ljudskim dušama, pa tako i nad novčanicima svoga stada, a Henri IV se plašio da će se status quo nepovratno narušiti ukoliko alhemičari uspeju u svom naumu i počnu nekontrolisano da proizvode zlato na kome je, tada, počivala celokupna svetska ekonomija.
Da strahovi englekog monarha nisu bili bez osnova svedočiće, dva veka kasnije, čuveni holandski filozof iz Haga Johan Fridrih Švajcer poznat kao Helvecijus. Ovaj otvoreni mrzitelj ezoterijskih spoznaja i alhemijskog znanja svojim očima je video kako engleski alhemičar Kenelmah Digbi parče olova pretvara u zlato. I danas mnogi istoričari alhemije smatraju da Holandija svoj brzi uspeh i status pomorske interkontinentalne kolonijalne sile, ostvaren u XVII veku, duguje Digbiju koji je, našavši utočište pod skutima holandske krune, za potrbe iste, s vremena na vreme, proizvodio zlato. Henrijeve brige nije delio čuveni alhemičar i pisac Ilijas Ašmol.
U svojoj uticajnoj i veoma čitanoj knjizi Theatrum Chemicum Britannicum piše: “Nije manje apsurdno nego neobično videti kako se neki ljudi ne ustručavaju da prave čarobnjake, svrstavaju u prevarante, prizivače duhova i veštice... koji se uvredljivo nameću magiji, kao da svinje treba da šetaju po lepoj i nežnoj bašti i, pošto su u savezu sa Đavolom, koriste njegovu pomoć u svojim poslovima kako bi oponašali i kvarili mudrost čarobnjaka dostojnu divljenja, a među njima je razlika kao između anđela i đavola“. Međutim, Henri IV je bio samo izuzetak koji potvrđuje pravilo i njegov zakon je brzo stavljen ad acta, a alhemičari su ponovo mogli nesmetano da rade.

Broj 578
Treće oko u novom broju donosi:

Da li kriju lek:

Utvrđeno je da deoksiholna kiselina ima uspeha u tretmanu raka, ali je ova supstanca previše jeftina da bi njena popularizacija išla u prilog velikim farmaceutskim kompanijama – tvrde mnogi

Još jedno Kremansko proročanstvo:
Šta je serdaru Jovanu Mićiću prorokovao Miloš Tarabić i kako se ovo mračno predviđanje i ostvarilo

Sekte:
Bivša pripadnica sajentološke crkve Valeška Paris tvrdi da je provela 12 godina zatvorena na putničkom brodu koji pripada sajentolozima - bila je to kazna zbog toga što se njena porodica odrekla ove "religije"

Paranormalna iskustva poznatih:
Džoan Kolins je u Veneciji je doživela neverovatan susret sa duhom davno preminule vlasnice palate, u nekadašnjoj kući Rite Hejvort živela je sablast, a Melisu Džorž napao je nevidljivi entitet

Saznajte i:

Kako molitva odjekuje i na onom svetu
Da li se spasitelj rodio - 12 puta?
Hoće li veštica dobiti pomilovanje?
Može li misao pokrenuti svemir?
Šta zaklanja Epsilon Aurigu?
Ko je ukrao reku?
Zašto je Mojsije - prvi alhemičar?
Jeste li položili test za 2012?