Da li ste pristalica teorije zavere?
Da
Ne
Ne znam
Broj 563
aktuelno izdanje
Hrast iz doba kneza Lazara
Svedok vekova: Hrast lužnjak

Piše Slavoljub Marković
Kaonik, živopisno selo u Ribarkoj reci, kako se naziva ovaj kraj iz koga se put račva za Đunis i Ribarsku Banju, zanimljivo je po školi iz sredine pretprošlog veka, za čiju zgradu se smatra da ju je projektovao niko drugi do - Nikola Pašić! Selo je poznato i po ostacima nekoliko starih crkava, kultnim izvorima, a mesna crkva je podignuta na temeljima stare. U selu je svojevremeno slučajno otkriven i stari vodovod, verovatno još iz rimskog doba, koga je vlasnik mnogo vekova kasnije - jednostavno priključio svome domaćinstvu kako bi ga koristio za svoje potrebe!
Neobičnost koja je privukla našu pažnju jeste i jedno vekovima staro stablo hrasta lužnjaka, od prirode sačuvani trag davno prošlih vremena, za koji se veruje da potiče još iz doba kneza Lazara.

LITIJA NA SVETU TROJICU
Danas se ovaj hrast nalazi na imanju Miroslava Milutinovića, uglednog domaćina koji se priseća, sa kolena na koleno prenošenih priča da su se tu nekada davno, bežeći od Turaka iz okoline Kragujevca, doselila dva brata, Radojko i Pavle, koji su - krčeći velike šume koje su zatekli - našli i staro, veliko drvo lužnjaka, za koje nisu imali dileme da je već služilo kao seoski zapis. Kasnije je porodično domaćinstvo nasledio Vojislav Milutinović, pa Božidar, zatim Milan, Ratibor... Sve do Miroslava, koji je i do naših dana sačuvao tradiciju poštovanja seoskog zapisa.
Tako se i danas, svake godine na drugi dan Svete Trojice, ovde okupe krstonoše sa seoske litije
- Iznesemo nešto jela i pića za posluženje, a posle ko hoće nastavlja druženje na ručku u glavnoj seoskoj crkvi, koji priređuje kolačar za tu godinu. Od naših predaka znamo da je starost hrasta preko 600 godina i uopšte ne sumnjamo da je bio vitko drvo još iz vremena cara Lazara – ispričao je Miroslav Milutinović.
Hrast je, dakle, spona sa dalekom istorijom i jedan od poslednjih živih tragova davno prošlog doba, kada su ovde hodili vitezovi i veliki srpski junaci, odmarajući se u njegovoj senci.
Uostalom, u teškim vremenima koja Srbiju baš i nisu mimoilazila, kada nije bilo crkava, molitve su se odvijale pod otvorenim nebom. Narod je u takvim okolnostima često tražio zaštitu baš pod jakim granama i velikom krošnjom hrasta u čije stablo su urezivali krst. Mit o svetom hrastu, takozvanom zapisu, pominje se još pre dolaska Slovena na ove prostore. Strahopoštovanje prema hrastu je zapravo paganski običaj koji je kasnije prihvaćen u hrišćanskoj religiji.

MESTO BOŽJE BLAGODETI
Tradiciju poštovanja starog zapisa, kakvi se ovde smatraju neprikosnovenim svetinjama, svakako treba sačuvati. Posebno u kaoničkom kraju, poznatom još i po pomenutim kultnim izvorima, ostacima starih crkava, okolini kojom dominiraju nadaleko čuvena Bogorodičina crkva u obližnjem Đunisu - mesto hodočašća brojnih vernika, i manastir Sveti Roman sa crkvom, koja je jedan od najstarijih srpskih kultnih objekata. Dakle, mesta na koja se i danas hodočasti, dolazi zbog predane molitve, u potrazi za rešenjem zdravstvenih problema. I, pre svega, zbog duhovnog mira. Stiče se utisak da čitav ovaj prostor odiše njime...
Zbog svega toga, niko ne sumnja da se ovde radi o jednoj od onih retkih oaza božje blagodeti, na koju se nastavlja i kompleks talasastih šumovitih brda sa ostacima brojnih crkava i crkvišta, sigurno ne bez razloga nazvan srpskom Svetom Gorom.     
Zato i hrast lužnjak, s obzirom na svoju starost, zaslužuje poštovanje koje mu se ovde uostalom i ukazuje, jer vraća upravo u vreme kada su, posle Maričke bitke, kaluđeri i sveštenstvo tražili sigurnost i pobegli u Lazarevu državu, da bi u ovom kraju podizali objekte i molili se Bogu i tako su nastajali brojni manastiri. A gde nije bilo crkava i manastira, pojavljivali su se zapisi, ili su i jedne i druge svetinje, poštovane od verujućeg naroda, živele zajedno, pod znakom krsta i u saglasju molitve.
Postoji poslovica da od jednog udara dub (hrast) ne pada, čime se ukazuje na njegovu snagu i otpornost. Hrast u Kaoniku, međutim, već je predugo na udaru vremena, kome sada već sve teže odoleva. Nekoliko godina unazad drvo je počelo da se suši, kako rekoše "vek mu se približava kraju", ali se još uvek niko ne usuđuje da mu na bilo koji nači naudi. Kako reče Miroslav, to je sveto drvo, ništa se ne dira ili od drveta uzima za ogrev ili bilo koju drugu upotrebu.
Svojevremeno su merenjem ustanovili da stablo hrasta ima prečnik od 2,5 metra i obim od skoro 7 metara. Hrast, inače, po pravilu doživljava duboku starost, koja se u proseku kreće izmedju 300 i 500 godina. Uspe da premaši i te godine (meštani su uvereni da je gorostasno drvo opstalo šest vekova samo zato što je na njemu zapis), ali i pored svega ni on nije večan.
Zato smo, dok je još uvek živi deo priče, i odlučili da mu posvetimo ove redove...

Foto: Rade KOŠANIN

Broj 563