Da li ste pristalica teorije zavere?
Da
Ne
Ne znam
Broj 563
aktuelno izdanje
U modroj suzi Plave grobnice
Natpis na ulazu u memorijal


Piše Zoran Nikolić
Kao da se grčki brod sa oko 50 ljudi bojažljivo, u nekakvom strahopoštovanju približava obalama ostrva Vido. Leto Gospodnje 2011, Jonsko more prozirno i modro, a turisti iz Srbije, iz grada Krfa na istoimenom ostrvu odlaze van svih drugih turističkih trasa.
Postoji mesto koje drugi ne posećuju. Tamo nema dobro pripitih „civilizovanih“ Engleza (njih bije glas da na ovom ostrvu ne bitišu u odsustvu maligana), ili urednih Germana koji umeju da zaborave na snimanje fotoaparatima kada se čuje da su im pradedovi ovuda ostavljali krvav trag...
Ovde, na Vido, dolazimo sami... „Pa neka“, reče neko, „sami smo se i rodili“. Drugi glas dobacuje: „Da drugi nisu bili onakvi kakvi su bili, i nas bi „preteklo“ mnogo više“.
Ovo je mesto za ćutanje. Tišinu. Prošao je gotovo ceo vek, ali zveket kostiju naših predaka i dalje odzvanja obalama Vida. Svako ko siđe sa broda zaboravi da je na letovanju i odmoru. Neko reče kako svi rođeni u Srbiji na ovom mestu osete neko posebno „uzemljenje“. Tačno tako. Dobra reč. Nebirana, doletela odnekud...

POČETAK PAKLA
U samom gradu Krfu postoji spomen muzej Srpska kuća čiji kustos Ljubomir Saramandić pažljivo i sa puno pijeteta govori o srpskim junacima iz Prvog svetskog rata i njihovom pogibeljnom putu kroz Albaniju. Njegove beleške govore kako je, posle prve godine rata i mitskih uspeha srpske vojske na Ceru i Kolubari usledila zlokobna 1915. godina i nova austrougarsko-nemačka ofanziva pod komandom Augusta fon Makenzena. Vojvoda Živojin Mišić je, posle pada Beograda insistirao da se vratimo taktici iz prve godine vojevanja i da krenemo u kontranapad, ali je Vrhovna komanda procenila da je vojska previše iscrpljena i odlučila se za povlačenje.
Tražeći precizne podatke iz tog doba, Saramandić govori o procenama da je na svojevrsnu Golgotu krenulo oko 220.000 vojnika i 200.000 civila. Povlačenje se odvijalo u tri kolone: jedna je krenula preko Crne Gore, dok su se druge dve uputile preko albanskih planina. Prosečna visina planina preko kojih su se povlačili bila je oko 1.800 metara! Nije postojala ni jedna valjana saobraćajnica, a rezerve hrane koje su poneli bile su dovoljne za devet dana.
Stravična, strašna zima, pljačke na putu i pored formalne zaštite Esad Paše, tadašnjeg samoproklamovanog predsednika albanske vlade pretvorili su se u najveći egzodus u savremenoj srpskoj istoriji. Saramandić posebno ističe reči francuskog maršala Žozefa Žofra, koji je jedno vreme bio glavnokomandujući snaga Antante: „Povlačenje naših saveznika Srba, u okolnostima u kojima je izvršeno, po strahotama prevazilazi sve što je istorija do sada zabeležila“.
U istorijskim pričama verovatno premalo pažnje ostaje posvećeno jednom brutalnom podatku iz istorije naše domovine. Naši dedovi bi bili ostavljeni da skapaju do poslednjeg u planinama i na obalama Albanije, jer francuski i engleski saveznici nisu planirali da im pruže nikakvu podršku. Zauzeti ratnim poslovima i pregovorima sa Italijom, prosto su prenebregnuli činjenicu da je „tamo neka“ srpska vojska ostala prepuštena na milost i nemilost smrti koja joj se bečila u oči. Oni su bili „veliki“ i imali su preča posla.
Tadašnji regent i glavnokomandujući Srpske vojske Aleksandar Karađorđević piše očajnički apel poslednjem ruskom caru Nikolaju Drugom moleći za pomoć. Ovaj se odlučuje na jedan od poslednjih carskih poteza, pre nego što ga je Oktobarska revolucija brutalno uklonila sa ruskog prestola. Car Nikolaj šalje ulitmatum saveznicima. Doslovce je napisao: „Ukoliko se srpska vojska odmah ne izbavi iz Albanije, Rusija raskida savez sa Antantom i sklapa separatni mir sa Nemačkom“.
Da nije bilo ovog „prijateljskog apela“ ruskog suverena srpskim „tradicionalnim saveznicima“ naši preci ne bi ni stigli do Krfa... Ostali bi rasuti po neobeleženim grobljima u albanskim gudurama.
Pošto su se saveznici „setili“ da postoje srpski vojnici, prvih 12.000 najugroženijih je prabačeno u Tunis, u Bizertu, ali je posle apela naše vlade da vojnike ne odvode toliko daleko od Srbije doneta ideja da ostrvo Krf bude njihovo prvo utočište. Kako je Grčka u tom trenutku bila neutralna zemlja, Francuska donosi odluku da okupira ovo ostrvo i petog januara 1916. godine njihove elitne jedinice tu odluku sprovode u delo.
Većina vojnika je nanovo bila osuđena na pakao, jer su sada morali peške da prevale put od Drača do Valone, gde su ponovo mnogi stradali, da bi konačno, 18. januara 1916. godine prvi saveznički brod uplovio na Krf, a do 21. februara je na „Ostrvo spasa“, kako su ga nazvali naši vojnici, prebačeno 150.000 ljudi.
Na ostvru Vido bila je stacionirana bolnica pod šatorima, a u njoj najteži slučajevi, najčešće mladi regruti oboleli posle mučnog i iscrpljujućeg marša kroz Albaniju. Dok je ostrvo moglo da „izdrži“ teret bezbrojnih grobnica, njihovi ostaci su bili sahranjivani u plitkim kamenim grobovima, ali je uskoro donešena odluka da se njihova tela spuštaju u dubine Jonskog mora. Svakodnevni izveštaj francuskih lekara glasio je: „Stanje bolesnika na ostrvu Vidu redovno, novo nema ništa. Umrlo je i sahranjeno u morskoj pučini toliko i toliko...“
Brodovi prepuni leševa odlazili su ka neminovnom, dubokom plavetnilu. Odatle i poema Milutina Bojića o jezivom stradanju naših pradedova „Plava grobnica“.
Danas na Vidu postoji spomen kosturnica u kojoj su ostaci oko 1.200 ljudi. Koliko hiljada ih je moralo u more na poslednji počinak – niko tačno ne zna.

VETAR I ZASTAVE
Kada se današnji posetilac ovih grčkih ostrva „probudi“ iz ovog „vremeplova“ i vrati u sadašnjost, ljubazni vodiči ga upućuju na staze koje vode kroz ostvro ka spomen kosturnici. Ljude obuzima neka svečana tišina. Kao da je ovo omaleno ostrvo natopljeno nekom neugaslom energijom koja posetiocu ima još nešto da kaže. Opet ona nesrećna reč s početka priče: „uzemljenje“. Kao da odzvanja nešto odozdo, iz utrobe kamenitog tla. Nešto jače od mora koje se oko nas presijava.
Svi zaboravljaju da su u Grčkoj i na Krfu na odmoru. Mada znaju kuda su se uputili, ipak nekako naglo i gotovo neočekivano postaju hodočasnici. Nema žamora, rasipanja suvišnih reči, svaki pokret postaje tih i odmeren.
Velika, bela zgrada koju je projetkovao Rus Nikola Krasnov, azilant posle pomenute, fatalne Oktobarske revolucije podseća nas na živote naših pradedova i način na koji su okončani. Unutra, kasete sa kostima onih koji su ovde upokojeni i šturim podacima o njihovom postojanju na ovom svetu. Negde je ostalo samo ime i prezime, negde podatak da je pokojnik bio kaplar, ili vojnik Drinske divizije. Ponegde je zabeleženo mesto iz kojeg je redov poticao.
Veliki natpis na predratnoj građevini ipak nekako apsurdno deluje. Kralj Alekandar je napisao da je junacima zahvalna – Jugoslavija. A oni su, nerećnici, umrli za Srbiju, ne sluteći šta je Aleksandrovo zamešateljstvo i konačna ideja sa formiranjem nove države. Oni za nju nisu znali. Nisu ni slutili da za nju ginu. Otišli su da brane kralja i otadžbinu Srbiju.
Ispred se vijore tri zastave. Jedna je srpska, druga grčka, a treća za zvezdicama Evropske unije.
Ne mislim da sam veliki namćor ako se upitam šta će ova zastava ovde, upitah se u sebi. Kakva su vremena, možda i ne moram sve da kažem glasno. Pa ipak, ovo je zastava Nemačke, koja nas je naterala na ovu pogibelj, i Velike Britanije i Francuske, koje su nas ostavile da trulimo i umiremo po Albaniji. Ko je njima dodelio čast da budu ovde? Za šta smo im to zahvalni?
Nekada treba ćutati. Mene moj jezik ne sluša uvek. I ume da postavi teška pitanja.
Onda se setim ljubaznog Grka koji mi je bio domaćin.
-Izvinite, da li ste prvi put na Krfu?
-Svraćao je pradeda pre stotinak godina, posle toga nije dolazio niko od mojih....

SRBI I GRCI
U godinama ekonomskog procvata koje su usledile posle Drugog svetskog rata (zlobnici bi rekli da se upravo zbog toga ratovi i vode!) jedan arapski naftni magnat pokazao je silno interesovanje upravo za ostrvo Vido. Njegov plan bio je tipičan sa savremeni svet koji se rukovodi isključivo profitom: ugledao je atraktivnu lokaciju sa savršenom klimom i gotovo ubedio jedan manji korumpirani sloj političara (danas drugačiji skoro da i ne postoje), da mu ovo ostrvo dodele kao destinaciju u koju bi uložio ogroman novac i napravio lanac hotela.
Kada je u grčku javnost dospela informacija o ovom planu, organizovane su demonstracije u Solunu i Atini i zgroženi pravoslavni Grci su sa gađenjem odbacili ovu ideju. Dubina nekih uzajamnih osećanja ne može ničim da se izmeri.
A onda, u pokušaju da osetimo veličinu ondašnje Srbije pokušavamo da se setimo makar nekih od imena ljudi koji su bili ovde.
Ko je, u stvari, sve boravio na Krfu? Celokupna vlada Srbije zasedala je u ovom gradu, sve institucije nagorele kraljevine preselile su se tokom tog perioda na ovo ostrvo. Među ostalim imenima valja pomenuti Jovana Dučića, Slobodana Jovanovića, Branislava Nušića, čiji je sin jedinac poginuo u Kolubarskoj bici, bio je tu pesnik Vladislav Petković Dis, genijalni matematičar Mihailo Petrović Alas, veliki Justin Popović, najpoznatija žena ratnik Milunka Savić, veliki dobrotvor Nikola Spasić, koji je nošen patriotskim osećanjima, mada vremešan stigao na Krf i upokojio se tri dana posle toga... Čak i legendarni major Dragutin Gavrilović, koji je braniteljima Beograda održao famozni govor uz reči „Vojnici junaci, vaši životi više ne postoje, zato napred u slavu“... On je „dogurao“ do Drugog svetskog rata koji je proveo u zarobljeništvu, da bi kasnije bio sahranjen bez počasti, u grobnici rođake na Novom groblju...
Imena, imena... Svojevremeno je veliki pisac Erih Marija Remark zapisao kako je smrt jednog čoveka tragedija, ali da su stotine hiljada ubijenih prosto – statistika...
Uvek nekog zaboravim, čak i kada namerno to ne želim da uradim. Potkrade se greška, mnogo ih je bilo. Previše.
Šta bi bilo da se mnogi, u inat svakoj nedaći, ipak nisu vratili, krvareći posle na Kajmakčalanu? Ko bi danas od nas čitao ove novine?
Upitate li se ponekad?
Na Vidu je mirno. Tiho. Ako se usudimo da ih zaboravimo, isto je kao i da smo sebe zaboravili. Onda ni sami nismo vredni ničijeg sećanja.

POČETAK RATA
Da ne bi bilo zabune: neke istorijske činjenice smo naučili da prihvatamo onako kako su nam ih drugi nametnuli, namenili ili nas naučili. Jedna od njih je da je bezmalo sam Gavrilo Princip izazvao Prvi svetski rat atentatom u Sarajevu.
Da bi „Pandorinu kutiju“ zvanu „istorija“ makar malo promućkali, moramo da se upitamo šta je sa dokumentima i iskazima koje je svojevremo u Srbiju, upravo Nikoli Pašiću prosledio veoma uticajni zastupnik „Krupa“ za Kraljevinu Srbiju i odani patriota, ali i slobodni zidar Damjan Branković. Nekoliko puta je do sada objavljivano kako je ovaj čovek još u januaru 1914. godine, dakle pola godine pre atentata u Sarajevu dostavio upozorenje do kojeg je došao iz svojih, masonskih krugova, kako su u Konopištu nemački car Vilhelm i austrougarski prestolonaslednik Franjo Ferdinand dogovorili da Austrougari napadnu Srbiju, s tim da ovi sami izaberu motiv i vreme kada će otpočeti vojni sukob u svom, famoznom „Prodoru na Istok“.
Danas čak i pojedini srpski zvaničnici nastupaju pred međunarodnom javnošću sa informacijom da je Princip „skrivio“ Prvi svetski rat.

POBEDNICI I POBEĐENI
Nedaleko od Vida, samo nekoliko kilometara uz zapadnu obalu Krfa nalazi se vila Rotšilda, bankara koji spadaju među elitu vladara svetom. Spolja ne deluje glamurozno, dok unutra sve odiše raskošnim enterijerom. Tu su, kažu, boravili Majkl Džordan, Majkl Džekson, Madona...
Nedaleko odatle, u samom komšiluku smeštena je i vila italijanske porodice Anjeli. Za elitu uvek ima mesta. Reklo bi se da novac pobeđuje u ratovima. Svi ostali su „kolateralna šteta“ na putu ka profitu.

DOSTOJANSTVO
U izveštaju francuskog potpukovnika Monijala o ponašanju srpske vojske ostalo je doslovce zapisano: „Prvi dani oskudice pružili su priliku da se još jednom pokaže izvanredna disciplina srpskog vojnika. U ovoj ogromnoj gomili ljudi, i u još malo ili nikako oformljenim jedinicama ulogorenim pod neprekidnim i obilnim kišama u maslinjacima, ni jedna žalba za neko posečeno ili oštećeno drvo nije prispela francuskoj misiji“.

Broj 563