Da li ste pristalica teorije zavere?
Da
Ne
Ne znam
Broj 553
aktuelno izdanje
U apoteku po benzin!
Piše Zoran Nikolić

Nema više ni jednog mesta u Srbiji koje nema problem sa viškom automobila i manjkom parking mesta. Bez obzira na loš standard, nekako se svi snađu da imaju četvorotočkaša, pa makar putem zajma ili kredita. Nekada je to potreba, a nekad, kako to često biva, čisto pomodarstvo i pitanje prestiža.
Ne tako davno, stvari su izgledale potpuno drugačije. Iz današnje perspektive gledano, deluje gotovo nestvarno da je prvi autombil u Srbiju došao tek 1903. godine, pre malo više od jednog veka. Ipak, ovo nije priča o tome koliko se lice grada i zemlje promenilo od kada postoji “njegovo veličanstvo automobil”, već o tome kako nam čudno izgleda način na koji se sve dogodilo.
U vreme kada su zaprege i kočije bile jedino prevozno sredstvo u našoj zemlji “na brdovitom Balkanu”, na beogradsku železničku stanicu stiže neobična pošiljka, utovarena na jedan vagon. Prema beleškama vlasnika Muzeja automobila i sigurno najboljeg poznavaoca ove oblasti Bratislava Petkovića, pošiljka na vozu koji je stigao iz Beča najpre je ličila na kočiju bez konja. Tako su svi u prvi mah pomislili...

PRVI JE BOŽA!
Čudnovata “pošiljka” bio je automobil neselsdorfer iz ondašnje “Tatre”, koji je nosio marku “tip B” a kupio ga je Boža Radulović, ondašnji trgovac i rezervni oficir. Još jedan važan detalj iz statusa Božinog beše i to da mu je otac bio veoma dobrostojeći trgovac, pa odatle i novac za ovako luksuzan potez. Jer, ondašnjih 17.000 austrougarskih kruna, koje je ovaj potrošio kupujući auto, bilo je dovoljno da se kupi spratna kuća u Beogradu. Ali, biti prvi u Beogradu, i to po nečemu tako prestižnom kao što je prvi automobil, za Božu nije bilo ni malo nevažna stvar.
Hroničari su zabeležili i da je auto vozio Sreten Kostić, prvi srpski vozač, a prva maršruta bila mu je uzbrdo, prvo Nemanjinom ulicom.
-Brojni Beograđani su se okupili da vide čudo – govori nam Bratislav Petković.- Međutim, kada se začuo zvuk motora i buka koju je proizvodio, veliki broj radoznalaca se razbežao, jer ih je uhvatila panika. Govorili su kako “Beogradom ide nekakva aždaja koja bljuje vatru”...
Nije prošlo mnogo, naše prvo gradsko “mezimče” na četiri točka naviklo je Beograđane na svoje postojanje i, očigleno pristojnu buku koju je pravilo. Uskoro su stigli i njegovi naslednici, pa su automobili polako postali svakodnevica života u Srbiji. Ipak, još mnogo anegdota i čudnovatih zbivanja ostalo je vezanih za ovo “sokoćalo”, kako su nekada naši stari nazivali mašine.
Jedan od problema za svakog vozača onog doba bio je benzin. Dok je ovaj broj “Trećeg oka” čitaocu u rukama, sigurno mu kao prvi problem ondašnjih vozača ne pada na pamet način na koji je vlasnik morao da sipa gorivo. Danas je to jednostavno, ali kako je to bilo onda? Od tada je bezbroj ratova vođeno zbog naftnih izvora, a mnogi vrlo ozbiljno traju i danas.
Tada, pre jednog veka, benzin je bio nasušna potreba samo u medicini, pa je bilo logično da se prodaje isključivo u apotekama. Ili drogerijama, kako su se nekada zvale, a imale su nešto širi izbor artikala nego današnje apoteke i nudile su pored lekova i drugu robu.
Dakle, prvi vozač Sreten Krstić je, da bi vozio svog gazdu, morao da se snalazi u drogerijama i kupuje benzin. Dabome, u malim flašicama. Drugi problem bio je još veći. Vlasnika “neselsdorfa” Božu Radulovića nije pratio onakav trgovački talenat kakav je imao njegov otac. Tako je porodični budžet počeo da se tanji, a imanje sve više odlazilo “na doboš”.
-Teška finansijska situacija je donela brojne neprijatnosti Raduloviću – nastavlja priču Bratislav Petković.- Uskoro se događa još jedna anegdota o kojoj je još godinama brujao grad. Naime, vlasnik prvog automobila istrajno se borio da očuva status i jednom, pred konačan bankrot 1906. godine, našao se u Ulici kneza Miloša, na rasršću pored uglednog hotela “London”. “Zarobila” ga je uzbrdica, pa je potražio pomoć radoznalaca koji su ga gledali iz kafanske bašte, kako bi pogurali auto. Odnekud se tu našao i poznati kozer i pisac Stevan Sremac, koji je celu situaciju jetko prokomentarisao rečima: “Pomozite nesrećnom Boži da pomeri svoju jedinu preostalu nepokretnu imovinu”. I bi tako.

PRVI ZNAK
Tako su prve muke beogradskih vozača ostale “zavejane” u nekakvoj izmaglici prošlosti, ali nije zgorega da ih se setimo. Tek kada danas počnemo da kukamo na saobraćajnu vrevu i nerešena pitanja parkiranja deluje nam nestvarno kako su se nekada snalazili naši preci. Umesto u gužvu, točkovi bi im zapadali u kaljugu, benzin su kupovali po apotekama sablažnjavajući farmaceute neverovatnim narudžbinama, tandrkali bi po večito loše održavanoj kaldrmi koju bi dodatno razglavili čestim prolaženjima tom trasom... Pored današnjeg stadiona “Crvene Zvezde” stajao je prvi natpis na kojem je pisalo:”Drži desno”, kako bi se početnici lagano navikavali kojom stranom ulice bi trebalo da voze, ukoliko bi im neki “kolega” dolazio u susret, pa je to bio prvi saobraćajni znak u Srbiji.
Prvi semafor je došao u naš grad tek posle Drugog svetskog rata, kada je, ispred istog, malopre pomenutog hotela “London” bila postavljena drvena kućica u kojoj je sedeo policajac i ručno menjao svetla na semaforu...

GRAN PRI
Samo 35 godina pošto je prvi automobil ušao u Beograd, 1939. godine je na Kalemegdanu, odnosno na stazi oko njega održan svetski gran pri, koji je bio takmičenje u rangu današnje Formule jedan. Ovo prestižno takmičenje omogućilo je vozačima razvijanje neverovatnih brzina znatno iznad 100 kilometara na čas, a ostalo je zabeleženo da je to bilo jedno od najmasovnijih okupljanja u Beogradu pre rata, jer su bezmalo svi izašli na ulice da vide ovaj nesvakidašnji prizor. Kako podsećaju stručnjaci za automobilizam, prosečna brzina trkačkih bolida bila je oko 140 kilometara na čas, što znači da su značajan deo staze vozili znatno brže. Čak i danas, vožnja ovom trasom i u modernim automobilima, bila bi prosto nemoguća.
Pobednik trke bio je Tacio Nuvolari, dok je drugopasirani bio Manfred fon Braunhič, omiljeni Hitlerov vozač, čije drugo mesto nije “obradovalo” vođu Rajha.
Na žalost, ovo je bila jedna od poslednjih mirnodopskih evropskih sportskih manifestacija pre Drugog svetskog rata jer je upravo tih dana, 1. septembra Hitlerova Nemačka napala Poljsku, a samim tim je počeo i najveći vojni sukob u istoriji čovečanstva.

Broj 553
“Treće oko” u novom broju donosi:

Svi smo mi – vanzemaljci:

Posle višedecenijskog ćutanja, dr Irena Sjekloča-Miler odlučila je da progovori o svojim susretima “treće vrste” Šta nas čeka i kako preživeti 2012?

Srpske misterije:
U selu Bošnjane kod Varvarina, Milutin Mojsilović, poznati slikar naive, u drvima koje je nasekao na treći dan Božića pronašao obrise likova i fugura

Ukazanja:
Popularna američka pevačica Keša priznala opsednutost, a u potrazi za duhovima, Amerikanci stigli do - Petrovaradinske tvrđave

Tajne kosmosa:
Ljudski mozak ima ugrađen mehanizam koji mu ne dozvoljava da spozna suštinske tajne univerzuma a ljudskoj vrsti do kraja ovog veka preti nestanak - tvrdi dr Martin Riz

Saznajte i:
Zašto Franjo i danas „zvoni“ nad Beogradom
Čija je ikona svetlošću stvorena
Zbog čega se sve ponavlja
Šta je zapisano u zvezdama
Kada su vozači nabavljali benzin u apoteci
Zašto je važna kreativnost
Može li se ručati – vazduh
Da li je nesreća zarazna







Ekskluzivno

Svi smo mi – vanzemaljci!

Posle višedecenijskog ćutanja, dr Irena Sjekloča-Miler odlučila je da progovori o svojim susretima “treće vrste” Šta nas čeka i kao preživeti 2012?