Da li ste pristalica teorije zavere?
Da
Ne
Ne znam
Broj 553
aktuelno izdanje
Franjo i danas „zvoni“ nad Beogradom!
Ceremonija otvaranja spomenika voždu

Piše Zoran Nikolić
Ispred Beogradske tvrđave na Kalemegdanu, na najprometnijem i najlepštem šetalištu srpskog prestonog grada, postojao je jedan spomenik koji je imao zlehudu sudbinu, baš kao i narodni vođa kojem je monument bio posvećen. To je bila velika skulptura voždu Prvog srpskog ustanka Karađorđu, čije svečano otkrivanje je bilo davne 1913. godine, dakle pre gotovo jednog veka. Danas na njenom mestu stoji velika Meštrovićeva „oda prijateljstvu“ sa Francuskom posvećena sazvezništvu iz Prvog svetskog rata.
Kao i mnoge druge stvari u ovoj zemlji, večito pritisnutoj ratovima i prevratima, i ovaj spomenik je imao neverovatnu sudbinu, baš kao i još jedan, planiran da bude na njegovom mestu, da bi tek na kraju ove nesvakidašnje „borbe“ pobedila Meštovićeva ideja. Da bi smo shvatili koliko je ovo istorijsko zamešateljstvo komplikovano, krenućemo prvo od vožda Karađorđa... Zaključke izvedite sami.


„ROĐENJE“ 1913. GODINE
Ideja da rodonačelnih dinastije Karađorđević i vođa Prvog srpskog ustanka dobije spomenik na jednom od najvažnijih mesta u Beogradu rođena je još sredinom 19. veka. Pa ipak, nemaština, teška vremena ispresecana ratovima i koješta drugo osujetili su izradu spomenika, sve do okončanja prve decenije 20. veka. Tada su, pod patronatom Ministarstva vojnog, vlasti odlučile da se oduže Crnom Đorđu, a grad i Srbiju ukrase onako kako joj dolikuje. I zaista, 1908. godine raspisan je konkurs na kojem je pobedio Paško Vučetić, autor potonje skulpture.
Ne lezi vraže, sve je bilo baš kao što malopre pomenusmo... Usled Balkanskih ratova, pogibelji i nevolja koje su sobom doneli, postavljanje spomenika odloženo je sve do 1913. godine i trinaestog dana vrelog avgusta meseca, kada je unuk Karađorđev, kralj Petar Prvi Karađorđević najzad svečano otvorio blistav rad Vučetićev.
Celokupna ondašnja elita Beograda i Srbije okupila se tom svečanom prilikom, održana su prigodna „slova“, odnosno govori i grad je bio ukrašen još jednim dostojanstvenim monumentom, posevećenom čoveku koji nas je umnogome spasao od turske vlasti.
Zla sudbina ipak nije dozvolila da se Beograd dugo ponosi spomenikom, već je samo jednu godinu kasnije počela nova kanonada i mučko bombardovanje grada najavljujući početak Prvog svetskog rata. Austrougari, silno narogušeni i uljuljkani u svoju nadmoćnost, krenuli su da unište Srbiju, ostvarujući stare namere takozvanog - prodora na Istok. Da se ne bismo ponavljali i pisali o onome što je bezbroj puta rečeno, ipak podsećamo da je to bio jedan od najgorih pogroma našeg naroda početkom prošlog veka. Baš kao i njegov narod, stradao je spomenik Karađorđu, na vrlo neobičan način.
Nisu ga porušile „debele berte“ ni topovi sa austrougarskih monitora koji su gađali grad, ali nedugo posle okupacije – jesu novi vlastodršci.
Okupacione vojne vlasti, nedugo posle dobijene bitke za Beograd rešavaju da „ukrase“ grad svojim znamenjima i to velikim spomenikom posvećenim Franji Josifu. Kako je Karađorđe, dabome, smetao u toj nameri, oni odluče da sruše srpski monument, kako bi ispred zidina starog grada postavili novi, namenjen glorifikaciji njihovog vođe.
Za taj nečastan posao angažovali su zarobljenike iz Rusije, koji su pali u zatočeništvo tokom vojih operacija početkom ruskog angažovanja u „Velikom ratu“ (kako su svi tada zvali Prvi svetski rat, zgroženi tako gigantskim sukobom velikih sila). Tako je sudbina htela da su Rusi morali da sruše spomenik srpskom voždu. Moguće je da je Austrougarska i u ovom nemilosrdnom činu videla ogromnu simboliku, što je i izvesno, jer je tada počeo još jedan njihov neobičan plan. Naime, oni su rešili da na mesto Vožda postave „njihovog“ Franju. I zaista, već tokom ratnih operacija u Beču je počela izrada velike skulpture posvećena poslednjem vladaru ove velike višenacionalne države. Do kraja 1918. godine spomenik je trebalo da bude postavljen u parku ispred Beogradske tvrđave...

ZVONIK NA RUŽICI
Posle užasne pogibelji srpskih vojnika i povlačenja preko Albanije, a zatim i njihovog „ustajanja iz mrtvih“ i pobedonosnog pohoda ka domovini, postalo je izvesno da se Prvi svetski rat okončava i da se bliži austrougarski poraz. Kao i svaka država u rasulu, koja sluti sopstveni kraj i Austrougraska je umela da donese pogrešne ili makar nelogične odluke. Jedna, potpuno nevažna u odnosu na gomilu problema koji su je zadesili, bila je i tvrdoglava namera da postave „svog“ Franju na vrh Beogradskog grebena, ma koliko da je to mnogima delovalo besmisleno i nevažno.
Tako je, poslednje godine Prvog svetskog rata u Beograd Dunavom na lađi dopremljena velika skulptura poslednjeg austrougarskog monarha. Namenjena da dominira gradom umesto Karađorđa, ipak je imala sudbinu sličnu mnogim vladarima koji su poverovali da su veći od istorije i mesta u koje će ih ona, kasnije svrstati.
Krvavi i nezapamćen rat polako je ugasnuo satirući bezbrojne ljudske žrtve, a njegov kraj nisu dočekali mnogi, uključujući i „nesrećnu“ statuu posvećenu Franji Josifu.
Šta sa Franjom, pitali su se mnogi, koji su imali pred sobom ogroman posao raščišćavanje zemlje od strašnog vojevanja i podizanja doslovce iz pepela? Predanje kaže da se tada rodila neobična ideja, koja i danas ima svoj čudnovat „odjek“ u Beogradu.
Pošto im nikako i ničemu nije služila ova skulputra, naši preci su rešili da je pretope i od nje izliju zvona za Crkvu Ružicu, koja vekovima stoji na Kalemegdanu.
I tako je jedna velika sujeta posrnule carevine izgubila svoju simboliku, dobijajući sasvim novu. A „zlosrećni“ Franjo Josif i danas „zvoni“ nad Beogradom.

MEŠTROVIĆ
Danas na ovom mestu stoji Spomenik zahvalnosti Francuskoj na kojem krupnim slovima piše da „volimo Francusku kao što je ona volela nas 1914 – 1918. godine“. Šta o tome misle današnji naslednici solunskih boraca i iz Srbije i iz Francuske, ostaje drugo pitanje na koje odgovaraju savremeni globalistički političari, ali to ostavljamo sudu istorije, baš kao što je i istorija sama „ostavila“ spomenik Franji Josifu.
Pa ipak, vredno je pomenuti da je Francuska imala ogroman i pretežan uticaj na nastanak, prvo Kraljevine SHS, potonje Jugoslavije, kao i na kralja Aleksandra Karađorđevića.
U celoj toj priči Ivan Meštrović je bio veoma značajan umetnik, čiju veštinu malo ko osporava, ali biografija mu „vrca“ od neobičnih momenata. Tako je, kao poznati mason (uostalom, to su uglavnom bili svi tvorci ondašnje Kraljevine SHS, od samog „Kralja Ujedinitelja“ do njegovih francuskih prijatelja), i Ivan Meštrović bio omiljeni dvorski skulptor. Njegova dela i danas predstavljaju „temene tačke Beograda“, od Spomenika Neznanom junaku, preko „Pobednika“ (odnosno „Vesnika pobede“, kako se prvobitno zvao), do pomenutog monumenta zahvalnosti Francuskoj. Pod ogromnim političkim talasima i previranjima Meštrović je tokom Drugog svetskog rata otvoreno koketirao sa Nezavisnom državom Hrvatskom i Vatikanom, da bi posle komunističke revolucije ponovo bio „dvorski vajar“, ovog puta pod Brozovim režimom.


Broj 553
“Treće oko” u novom broju donosi:

Svi smo mi – vanzemaljci:

Posle višedecenijskog ćutanja, dr Irena Sjekloča-Miler odlučila je da progovori o svojim susretima “treće vrste” Šta nas čeka i kako preživeti 2012?

Srpske misterije:
U selu Bošnjane kod Varvarina, Milutin Mojsilović, poznati slikar naive, u drvima koje je nasekao na treći dan Božića pronašao obrise likova i fugura

Ukazanja:
Popularna američka pevačica Keša priznala opsednutost, a u potrazi za duhovima, Amerikanci stigli do - Petrovaradinske tvrđave

Tajne kosmosa:
Ljudski mozak ima ugrađen mehanizam koji mu ne dozvoljava da spozna suštinske tajne univerzuma a ljudskoj vrsti do kraja ovog veka preti nestanak - tvrdi dr Martin Riz

Saznajte i:
Zašto Franjo i danas „zvoni“ nad Beogradom
Čija je ikona svetlošću stvorena
Zbog čega se sve ponavlja
Šta je zapisano u zvezdama
Kada su vozači nabavljali benzin u apoteci
Zašto je važna kreativnost
Može li se ručati – vazduh
Da li je nesreća zarazna







Ekskluzivno

Svi smo mi – vanzemaljci!

Posle višedecenijskog ćutanja, dr Irena Sjekloča-Miler odlučila je da progovori o svojim susretima “treće vrste” Šta nas čeka i kao preživeti 2012?