Da li ste pristalica teorije zavere?
Da
Ne
Ne znam
Broj 501
aktuelno izdanje
Da li se rađamo pametni?
Blizanci

Piše Miodrag Milanović


Rasprava o temeljima inteligencije ne datira „od juče“. Njeni počeci vezani su za 1911. godinu. Tada je Francuz Alfred Bine, u nameri da podigne nivo znanja i ugleda osnovnih škola u zabačenim četvrtima, došao na ideju da meri „moždani kapacitet“ učenika, uz pomoć „skale za merenje inteligencije“. Na zahtev ministra obrazovanja, Bine je smislio skalu. Test je, u suštini, obuhvatao ponavljanje niza brojeva, reprodukovanje geometrijskih figura i definicije predmeta. Po rezultatima, bolje su prolazila deca iz imućnijih porodica. Bine je to lakonski objašnjavao time što su, navodno, deca iz siromašnih porodica, kada je reč o znanju, bila iskompleksirana u odnosu na njihove bogate vršnjake.

Mršavi rezultati
Bineova testiranja poslužila su nekim stručnjacima da zasnuju tvrdnje da je inteligencija urođena i da nema veze sa socijalnim statusom ispitanika. Siromašni su jednostavno gluplji (zato su i siromašni!) i to je tako, „vo vjeki vekov“! Pristalice teorije sticanja inteligencije za koju je uticaj sredine presudan - nisu se predavali. Da bi dali dokaze o bitnoj ulozi vaspitanja, oni počinju da proučavaju blizance koji su odvojeno rasli. Opremljeni istim genetskim materijalom, ali sledeći različite društvene puteve, blizanci, po svakoj logici, kako pretpostavljaju pristalice „stopostotnog uticaja sredine“, ne bi trebalo da imaju isti koeficijent inteligencije.
Bio je to put koji se, u praksi, pokazao prividno pogrešnim. Većina blizanaca, odvojenih od rođenja, pokazala su da imaju sličnu pamet. Samo je njih oko 25 odsto imalo koeficijent inteligencije (ILj) primetno različit. U stvari, suviše „mršav“ uzorak nije omogućavao da se dođe do naučno zasnovanih zaključaka. Ser Sirila Barta i druge pristalice shvatanja da je inteligencija potpuno urođena, bez oklevanja su, da bi svoje rezultate učinili što uverljivijim, lažne blizance pretvarali u prave, zbog čega se, kad su prevare otkrivene, sa podozrenjem gledalo na čitav ovaj eksperimentalni poduhvat.

Srećne mutacije
Stara rasprava - da li je inteligencija urođena ili stečena, rasplamsala se pre desetak godina na stranicama ugledne revije Lanset, u kojoj je Džilijan Tarner, profesorka u Njukastlu (Australija), otkrila da, kad je reč o inteligenciji, postoji genetska predispozicija. Geni, smešteni u hromozomu Dž, preneti dečacima preko mame (utoliko gore po tatu!), „vrzmaju“ se u mnogim komponentama inteligencije. Kćerke, obdarene sa dva Dž, jednim sa očeve, a drugim sa majčine strane, nasleđuju inteligenciju od oba roditelja. Tako da će mame, po Tarnerovoj, svojim muškim potomcima (obdarenim njenim Dž i sterilnim, očevim Y) „darivati“ razne anatomske ili funkcionalne elemente supstrata inteligencije.
Ali, neka se i tate raduju – samo će sinovi dovesti do vrhunca sposobnosti nasleđene od majke, jer, suprotno svojim sestrama, oni poseduju samo jedan primerak hromozoma Dž. Kod muškaraca, srećne mutacije koje pogoduju razvitku sjajnog intelekta, neće biti ometane. Tarnerova ne pominje naličje medalje – zato što imaju samo jedan hromozom Dž, uglavnom su dečaci žrtve zaostalosti i maloumnosti. Naime, istraživanja su pokazala (u krilu iste, brojne porodice), epidemiološki, da se u muškoj populaciji nalazi do 30 procenata više mentalno hendikepiranih - u odnosu na žensku. Ova australijska genetičarka preporučuje roditeljima željnim da imaju natprosečno obdarene unuke, da sebi izaberu zeta, ne u odnosu na njegovu inteligenciju, niti na inteligenciju njegovog oca, već - obraćajući pažnju na intelektualne crte potencijalne svekrve! Inteligentna svekrva – super pametni unučići!

Idiot – genije
„Advokati“ gena inteligencije, među kojima i Džilijen Tarner, insistiraju na svojim tezama i pokušavaju da smeste inkrimisane gene u genom. Na tragu R. Lerkea (čiju je istovetnu teoriju napadao N. Morton, koji je izračunao da se samo 17 od 325 objedinjenih gena kod mentalno zaostalih nalazi u hromozomu Dž), Tarnerova tvrdi da idiota od genija deli - samo jedan biološki korak. Po njenom mišljenju, ako hromozom Dž, sa deficitarnim genima, izaziva mentalno zaostajanje, onda, obratno, ukoliko jedinka raspolaže temeljno mutiranim genima - on daje natprirodno obdarenu decu.
Da bi dokazala svoju hipotezu o hromozomu Dž kao nosiocu inteligencije, Tarner se „hvata“ za grane geneaološkog stabla porodice Darvin, sa kojeg „visi“ nekoliko briljantnih pojedinaca. Engleski prirodnjak, očigledno inteligentan, imao je rođaka Frensisa Goltena, začetnika prvih merenja putem testova inteligencije, autora dela „Prirodno nasleđivanje“. Darvin je nasledio evolucionistički gen koji mu je u nasleđe ostavio njegov deda po ocu, Erazmus, zaljubljenik u botaniku, kome duguje dalekovido delo „Zoonomija“ (Zakon organskog života), a kojim najavljuje svoju revolucionarnu teoriju o poreklu vrsta. Ali za potrebe svog ogleda, Tarnerova tvrdi da Darvin duguje svoju inteligenciju majci, kćerci izvesnog J. Vedžvuda, „sjajnog keramičara“, stvaraoca finog fajansa i dede po majci Fransisa Goltena.

Oprezno sa svekrvom!
Golten, krupan buržuj viktorijanskog doba, besan zbog brzog uspona radničke klase, ali istinski naučnik u oblasti statistike, postavio je osnove eugenike, koja je u rukama mnogo manje obdarenih duhova napravila pustoš. Uzdižući ga u red uzora inteligencije, kako piše časopis „Lanset“, nije li Tarnerova, zbog pomanjkanja ukusa, napravila glupost ili je, nesvesno, označila tabor ka kojem je nose njena ubeđenja? Naime, genetičarka daje neka upozorenja koja se tiču braka!
Ona upozorava ljude da se odupru savremenim idejama seksualne privlačnosti i mladosti, te da sebi odaberu suprugu na osnovu njenog „pedigrea“. U tom smislu, dobro poreklo odnosi prevagu nad lepom spoljašnjošću. Prema Tarnerovoj, svaki muškarac koji sretne ljupku, inteligentnu, skromnu devojku, trebalo bi da (prisećajući se reči iz Biblije: “Koja je ono mlada osoba koja ide ka nama i čije crte govore o velikoj pameti?“) pobegne glavom bez obzira, a sve u ime visokog koeficijenta inteligencije svoga potomstva.
„Žene imaju veću slobodu izbora“, slaže se genetičarka, koji im dozvoljava da, bez velikog rizika, podležu fizičkim čarima svoga partnera, ali samo pod uslovom da budu oprezne pri proceni sposobnosti rasuđivanja svoje buduće svekrve.

Sirotica iz Lovuda
Kristofer Dženks, sociolog sa Harvarda, pridružujući se polemici da li inteligencija nasledna ili urođena, vadi iz rukava svoju statistiku sumnjive vrednosti, gde tvrdi da dete crpi 45 procenata svojih mentalnih sposobnosti iz sopstvenih gena, 35 posto iz sredine, a ostatak iz suptilne kombinacije oba pomenuta faktora. Jezičak vage preteže ka urođenosti, uz jednu „sitnicu“ – proračuni sadrže, prema priznanju samog autora, mogućnost greške od 20 procenata! Genetičar Lerke prihvata Dženksove teorije i, koristeći se i njima, promoviše hromozom Y kao nosioca inteligencije.
Nekako u isto vreme, jedna nekadašnja mala sirotica iz Paragvaja, koju je napustilo njeno pleme Gujaki, a prihvatio jedan etnolog, poverivši njeno vaspitanje svojoj majci, pružila je obilje dokaza pristalicama teorije o uticaju okoline na inteligenciju jedinke. Ona, dovedena iz prašume, briljirala je, savlađujući sa ocenom „odličan“ sve školske stepene – na kraju je diplomirala, naučivši na fakultetu da tečno govori tri jezika!
Drugi saveznici ove teorije prave u laboratorijama različite eksperimente na sirotim zamorcima. Evo šta je utvdila Dobrila Savović, stručnjak, naše gore list, kada je u dalekoj Švedskoj eksperimentisala sa miševima. Prvo ih je smestila u podstičuću okolinu – kaveze opremljene klackalicama, klikerima i tunelima. Nenaviknuti na ovakav luksuz, prepušteni sami sebi, siroti glodari počeli su da se dosađuju i intelektualno propadaju. Dok, ističe dr Savović, u „surovoj stvarnosti“ glodari dobijaju elastičniju moždanu koru i izlučuju pojačane enzime za svoje neurone.
Potkrepljujući svoje teorije, Dženks kaže: Dobitnik Nobelove nagrade za fiziku, kada bi ga spustili padobranom na krajnji sever, imao bi sve izglede da ga Eskimi na nekoj santi leda smatraju glupakom, a najmudrijem Eskimu ne bi ništa koristile njegove sposobnosti u srcu Menhetna ili Amazonije“. „Inteligentan u Beogradu, glup u Užicu“ - kažu naše Ere, slično uglednom sociologu sa Harvarda.

Inteligencija - kapitalistički pojam?!
Smatralo se da testovi za merenje koeficijenta inteligencije, hvaljeni sa toliko pompe nakon izlaska knjige „The Bell Curve“, mere celovitu inteligenciju vrednujući tzv. „faktor G“, intelektualnu karakteristiku organizma koja se smatrala nepromenljivom – ni godine starosti, ni sredina, nemaju uticaja na taj indeks opšte inteligencije. U toj senzacionalnoj knjizi (za godinu dana samo u SAD prodato je oko milion primeraka), čiji su autori Ričard Hernštajn i Čarls Murej, opremljenoj šemama i brojkama, brane brojne teze, od kojih se neke ne mogu odbraniti, sa strogo naučnog stanovišta. Evo jedne.
U postmodernim društvima izbiće na površinu „mentalne elite“, kažu autori, sastavljene od finansijskih stručnjaka, advokata, arhitekata, profesora i istraživača (očigledno - belci u većini) i obrazovaće kastu koja prezire nosioce niskog koeficijenta inteligencije, znači - siromašne.
Stvarno, u SAD, ILj je u korelaciji sa novcem i to sa razlogom, a to je simbolična vrednost američkog načina života. Kad bi sutra džez muzika postala prioritetna delatnost s one strane Atlantika, mogli bismo se kladiti da će se džezerima (čiji se današnji ugled ne dovodi u vezu sa inteligencijom) početi da pripisuje visok stepen inteligencije. Pojam inteligencije je kapitalistički pojam, voli da ponavlja Boris Sirulnik etnolog- psihijatar u tulonskoj bolnici „Sena“. ILj će, tvrdii on, nesumnjivo izmeniti društvene klase i način života.

Vuk i ovca...
Ako sporovi oko inteligencije izbijaju u pravilnim razmacima, to je zato što su oni, pre svega, ideološke prirode. Ljudi „desnice“ daju najčešće prednost genima, dok pripadnici „levice“, osetljiviji na društvene okolnosti, prednost daju porodici i školi. Naučnici umerenog shvatanja najradije prihvataju kombinaciju ta dva faktora.
Trudeći se da „vuk bude sit i ovce na broju“, oni odbijaju da odvoje urođeno od stečenog, držeći da su neodoljivo pomešani još u majčinoj utrobi: 100 posto urođenog, 100 posto stečenog - znaju da kažu kada požele da budu duhoviti. I stvarno, kada se dete pojavi, posle 9 meseci sazrevanja, ono ima glavu punu neuronskih veza. Nekoliko sedmica nakon oplodnje, ljudski embrion već ima na svojim leđima neuronski kanal gde se lančano proizvode nervne ćelije: 250.000 u minutu, u toku prvih 16 nedelja. Ritam se usporava tek pri kraju trudnoće. Po rođenju, beba raspolaže sa kapitalom od 100 milijardi neurona i počinje da se oslobađa „viška“. Pri svakom novim iskustvu, njen mozak se menja i neprimetno se oslobađa nekoliko sivih ćelija.

I larva i gusenica...
Žan Pijaže, švajcarski psihijatar koji je decenijama vladao u oblasti dečje psihologije, tvrdio je da inteligencija počinje da se razvija tek oko devetog meseca. Stručnjaci koji bdiju nad kolevkama danas tvrde da čovek nije leptir, koji naglo prelazi iz larve u gusenicu, pre nego što odbaci čauru da bi poleteo vlastitim krilima. On, takođe, nije sačinjen samo od jednog bloka – ne rađa se ni kao sveznalica ni kao neispisan beli list papira (tabula rasa), već kao jedinka već obeležena svojim identitetom „in utero“(u utrobi majke). Koliko je gena moglo upravljati izgradnjom njegovog mozga, toliko spoljnih iskustava će ga zatim oblikovati čitavog života? Strukturalno sposoban da, između ostalog, nauči da govori sve jezike bez akcenta, mali čovek gubi tu svoju sposobnost oko devete godine života...
I tako, iza nas je skoro čitav vek prepirki, a da nijedna strana nije došla ni do zadovoljavajuće definicije inteligencije. Zapadna kultura više nego ikada kuje u zvezde sivu materiju. Svi govore o inteligenciji (najglasnija je svakako MENSA, udruženje „pametnih“), a da, u stvari, ne znaju o čemu se radi, kao da su potrebne iste sklonosti duha da bi čovek bio bankar, umetnik, lekar ili zavarivač. Na jednoj strani i dalje nepomirljivo stoje integristi (genetičari) a na drugoj svi ostali. Rezultat je, za sada - 0:0.

Broj 501

Otkrića:
Naučnici koji rade na groblju mamuta u Sibiru tvrde da su pronašli bakteriju koja može da produži ljudski život – da li je odgonetnuta tajna dugovečnosti?

Zastrašujuće:
Da li je vakcina protiv ptičjeg gripa, koju je naručila američka Vlada, u stvari – biološko oružje i kome odgovara da ponovo oživljava špansku groznicu koja je 1918. pobila 30 miliona ljudi

Ekskluzivno:
Spasoje Vlajić prvi put otkriva pravu istinu o Grupi 69 – saznajte i vi da li su se među ključnim ljudima za budućnost Jugoslavije slučajno našli upravo oni sa imenima razorne energije - Slobodan Milošević, Alija Izetbegović i Franjo Tuđman


Saznajte i:
Šta kaže osmomartovski ljubavni horoskop
Ko je sve predosećao smrt Aleksandra I Karađorđevića
Da li su prokletstva mit ili stvarnost
Zašto sreća prati hrabre
Kako Crvena planeta kroji sudbinu
Tajne vlaške magije