Da li ste pristalica teorije zavere?
Da
Ne
Ne znam
Broj 489
aktuelno izdanje
Branko Miljković - tragedija jednog genija
Da se ne zaboravi
Branko Miljković


Piše Nena Lalović


Prošlo je već 48 godina od tragične smrti velikog pesnika zemlje Srbije Branka Miljkovića. Njegov kum, Radomir Milojković, penzionisani prosvetni radnik koji živi u Kuršumliji, ekskluzivno za Treće oko, iznosi nekoliko nepoznatih detalja iz života slavnog pesnika.
Milojković tvrdi da Branko nije samo u svojim pesmama predvideo smrt već je imao i jasnu viziju o tome. Iako mu, kako kaže, uvek teško pada da sve proživljava ispočetka, ipak će za naše čitaoce evocirati sećanja na Branka...

Srećna kritika

Kad god iz Kuršumlije krene za Niš, Radomir Milojković-Bale (83 ) sa sobom ponese ružu. I svaki put ode do niškog Narodnog pozorišta, zastane ispred jedne biste i drhtavom rukom spusti ružu na mermernu ploču na kojoj je urezano - Branko Miljković (1934-1961). A onda se povuče dva-tri koraka nazad i pokloni se... I dugo bi, svakoga puta, tako stajao, a sećanja bi navirala, vraćala se na “Niške dane “, na prijatelja, venčanog kuma Branka...
- Ruke vajara Nebojše Mitrića prikazale su ga baš onakvim kakav je i bio, krupan i odlučan sa desnom rukom na prsima . Uvek je bio ovakav, odsutno zamišljen. U nadahnuću, često bi se zagledao negde u daljinu i dugo bi ostao tako nepomičan. Znao je Branko da će mlad nestati iz života, znao je on da će tačno ovde pored Stevana Sremca stajati i njegova bista. Predvideo je to moj kum i rekao mi je to jednom.
Radomir Milojković-Bale je davne 1947. godine upoznao Branka Miljkovića u nekadašnjem Centralnom omladinskom kulturno-umetničkom društvu “Mija Stanimirović”. Milojković je bio član Uprave i ujedno vodio literarnu sekciju.
- Na sastancima su - kaže Milojković - čitani originalni radovi, a izbor su činili samo autori . Među njima se, jednom prilikom našao i Branko, koji se po prirodi snebivljiv, jedva na to odlučio. Strepeo je od oštre kritike, naročito moje, barem mi je tako kasnije rekao. Mnogo kasnije, kada smo postali otvoreni jedan prema drugom iskreno mi je priznao: “Znas da ti onda u Miji nisi onako pohvalno govorio o mojim Zastavama slave i drugim pesmama koje sam pročitao, veruj mi, da bih s tom pesmom, uništio odmah sve što sam dotle bio napisao i da moja ruka više nikada ne bi napisala ni jedan stih”. Ja sam mu na to rekao da mu se to sad tako čini, da je pisanje poezije jače od njega samog, i da on voljno nije pisao, pisao bi njegov talenat...

Proročanski stihovi

Tako su Bale i Branko postali bliski i nerazdvojni prijatelji a kasnije i kumovi.
- Bio je Branko preosetljiv i ranjiv. Bio je i dobar drug sa svakim, a naročito se voleo družiti sa onim malo slabijim đacima koji su, razumljivo, bili daleko od svake poezije. I oni su njega mnogo voleli. Nije se bavio nikakvim sportom, nije pušio niti je voleo kafansku atmosferu. Barem dok je boravio u Nišu, nikada nije bio bolestan. Bio je uvek mršav, tek u Beogradu, na fakultetu je poprimio, pune, skoro robusne dimenzije. U Nišu nikada nije imao apetit... Njegova majka Marija muku je mučila oko njegovog jela i često bi za ručkom prizivala i nas nekolicinu njegovih najboljih prijatelja Đoku, Nešu, Veljka i mene da mu pravimo društvo, kako bi on uz nas bar nešto pojeo.
- U šali bi rekao svojoj majci: “Šta mogu, majko, kad mi Bog nije darovao jedna usta samo za poeziju, a druga za tvoje sarme” - uz suze se se priseća Milojković, koji je posle dugogodišnjeg prijateljstva postao i Brankov venčani kum.
Nekoliko godina pre nego što je je Branko Miljković iz Niša otišao u Beograd, napisao je nekoliko pesama u kojima je predvideo svoji smrt.
- Branko je pisao pesme naročito noću, i to obavezno na kariranim, jeftinim školskim sveščicama. A, svaku novonapisanu pesmu bi zgužvao i bacio u koš od pruća ispod njegovog radnog stola koji niko nije smeo da dira. A na moje zgranuto pitanje šta to čini, uz šeretski osmeh bi odgovorio: “Pusti, neka ih tamo bar dve-tri nedelje! Neka se prvo tu kod mene, dobro prekale.”
Kasnije bi te svoje pesme vadio iz koša i taj stvaralački postupak nazivao bi “demontiranje i ponovo montiranje” pesme. Inače, za onu prvu, dok je u košu, rekao bi da je to “pesmurina” i dodao bi da ta prva pesma, po pravilu, ne sme i ne treba da bude ni laka ni providna, već teška i gusta kao smola... pomalo demonska. Tako je Branko napisao “Poslednju pesmu” i još nekoliko pesama u kojima je predvideo i svoju skoru smrt.

Zagledaće se večernjača u moje ugasle oči,
i neće naći svoj odraz izgubljeni.
Neko će da se nagne negde nad tihom rekom misli, u seti
Prahnuće u svet tuge što su bile u meni,
i pognuće glave daleki suncokreti.
___________________________________________

Jedna strašna bolest po meni će se zvati .
Kad mastilo pređe u krv, isto je, pevati i umirati.



Strahovita vizija

Nedugo nakon što je Branko napisao pesme kojima je predvideo da neće dočekati duboku starost i sam je imao viziju da ce skoro nestati iz zivota.
- Branko i ja vrlo često smo šetali niskim ulicama do kasno u noć. Pričali bismo o svemu i svačemu. Bio je Branko, uglavnom, ozbiljan, nekada i duhovit ali, kad treba i gde treba, i prema kome i ironičan do sarkazma. Oko usana mu je vazda lebdeo jedan fin i jedva primetan osmeh, za mnoge zagonetan i često nedokučiv. Govorio bi brzo, poletno i nije trpeo upadice sa strane. Dugo bismo tako šetali i pričali. Zanesen pričom sa njim, često ne bih ni zapazio koje je doba. Tako smo jedne tople avgustovske noći još davne 1952. godine, pričajući stigli do niškog Narodnog pozorišta.Taman sam zaustio da dovršim započetu priču, a Branko me prekide ispruživši desnu ruku prema meni. Kazao je: “Brat-Bale, čekaj, stani !” Koraknuo je dva-tri koraka i stao na travnjak pored spomen-biste Stevana Sremca. Stajao sam, zaprepašćeno, kao ukopan. Energičnim pogledom se osvrnuo negde u daljinu, stavio je ruku na srce i rekao: “Ovde, baš na ovom mestu i ovako će stajati i moja spomen-bista. Neće dugo proći kada će se ovo desiti”.
Njegovu viziju nisam shvatio ozbiljno već kao šalu...
Branko Miljković i Radomir Milojković poslednji put su se videli 13. avgusta 1955.godine, a onda su im se putevi razišli. Milojković je došao u Toplicu i počeo da radi kao nastavnik u osnovnoj školi u Blacu, a nedugo zatim je došao u mesto gde i danas živi,u Kursumliju. Branko je iz Niša otišao u Beograd na studije 1960.godine. Razočaran, naglo je otišao u Zagreb i nikada se više nije vratio. Naime, te godine u Beogradu je Branko dobio Oktobarsku nagradu za poeziju, zbog čega su neki beogradski pesnici izrazili nezadovoljstvo, smatrajući da nagradu nije trebalo da dobije “provincijalac” već neko iz Beograda. Branko se zatim, javno odrekao svoje poezije rekavši u kafani “Prešernova klet” - “Ja ništa nisam napisao, ni jedan stih.”
Posle nekoliko dana, na udarnoj strani u poznatom listu “Duga” pojavila se ova njegova izjava. Razočaran i ljut 1961.godine Branko odlazi u Zagreb i počinje da radi na televiziji.Posle nekoliko meseci u parku “Maksimir” ispod jednog ukrasnog šiba pronađen je mrtav, u klečećem stavu, obešen o svoj opasač.
Bista Branka Miljkovića je ubrzo, posle njegove tragične smrti podignuta baš na onom mestu gde mi je Branko i pokazao da će biti. Čak je i poza koju mi je on pokazao, bila odgovarajuća - priča Radomir Milojković.

*
Zanesen u sećanjima na niške dane, Brankov kum ni sam ne bi znao koliko je vremena prošlo kako stoji pored biste.
- Oprosti mi Branko, nisam ti verovao. Bilo kako bilo, tebe, dragi moj kume više nema među živima! To je istina... I, istina je da sam ja, u tim tvojim teškim i kriznim trenucima bio tada tamo uz tebe, ne bi se dogodilo to što ti se dogodilo...To i ti mrtav znaš!


Talenat i gen samouništenja

Branko Miljković je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim činom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke “Uzalud je budim” (1957), “Poreklo nade” i “Vatra i ništa” (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama “Smrću protiv smrti”(1959). Pisao je takođe eseje i kritike, i prevodio poeziju s ruskog i francuskog.

Broj 489

Nisu tu čista posla - Pobesnela Šumadija!

Besne mačke u Rači ujele, za sada, osmoro žitelja među kojima i dvoje dece. Hičkokovska situacija u kojoj stanovnici nisu bezbedni čak ni u kućama i garažama!


Baba Radmila, vračara koje više nema

Poslednja zapisana ispovest čuvene vračare iz Male Kamenice kod Negotina. Želela je da pomogne ljudima u nevolji i nije pitala za cenu koju je plaćala - a koja je ponekad bila previsoka. Samo u Trećem oku – feljton - Sve tajne vlaške magije!


Da li ogledala pamte prethodne vlasnike?

Iako je veoma teško poverovati da je ogledalo poput video kamere, nije isključeno da je u stanju da „zapamti“ čudne osobine svojih vlasnika i da te „utiske“ projektuje na ljude koji se nađu u njihovoj blizini. Mnogi su se opekli – saznajte kako da vi ne budete žrtva.


Vampiri su bolesnici!

Oni postoje, neki su među nama i stvarno se plaše svetla – ipak, ne bojte se, oni su samo oboleli od retke bolesti koja se prenosi putem gena


Hronika zapisana na kamenim „gramofonskim“ pločama

Zapisi pronađeni 1938. godine pominju ljude sa druge planete, ali kineski stručnjaci još nemaju dozvolu vlasti da objave sve činjenice o ovim neverovatnim artefaktima


Branko Miljković - tragedija jednog genija

Radomir Milojković – Bale, otkriva kako je njegov kum, veliki srpski pesnik Branko Miljković, predvideo sopstvenu smrt


NASA krije tajnu Marsa!

Amerikanci nisu mnogo iskreni čak ni prema naučnoj svetskoj zajednici – rezultate ispitivanja Crvene planete tretiraju kao vojnu tajnu


Kako je Atlantida bombardovala Indiju?!

Jedan od tvoraca atomske bombe, Robert Openhajmer, na pitanje da li je 1945. eksplodirala prva atomska bomba odgovorio je: „Da, ako računamo samo istorijska vremena!“ Kako objasniti radioaktivne skelete u gradovima koji su stari nekoliko hiljada godina? U tami prohujalih milenijuma nestali su mnogi materijalni tragovi – ostali su mitovi i legende, koje moramo da proučimo sa velikom pažnjom