Da li ste pristalica teorije zavere?
Da
Ne
Ne znam
Broj 619
aktuelno izdanje
Šta nam se događa
Žena koja nestaje
Neke tragedije nas obeleže za ceo život. Promene nam poglede na stvarnost, ljude, nas same. Priča koja sledi govori o posledicama jednog tragičnog događaja na one koji su taj čin pokušali da zaborave ćutanjem i jednoj osobi koja je zbog te nesreće izgubila svoju dušu.

Moja komšinica Danica se nedavno udala i otišla da živi u muževljevu kuću u susedno selo u bačkoj ravnici. Sa tom dvadesetogodišnjom devojkom nisam bila u nekim prisnijim odnosima, prvenstveno zbog velike razlike u godinama među nama. Iznenadila sam se kada me je pre nekoliko dana zaustavila na ulici. Ranije su naši susreti prolazili uglavnom u uljudnom pozdravljanju u prolazu. Međutim, tog dana, kada sam se vraćala iz prodavnice, Danica je nakon ljubaznog „Dobar dan“ zastala i upitala me da li želim da dođem kod nje u njenu devojačku kuću, u koju je povremeno po udaji dolazila, na kafu. Bila sam pomalo iznenađena, ali sam poziv prihvatila. Vrlo brzo smo se našli u kući njenih roditelja. Oni su bili u bašti, tako da smo bile same u dnevnoj sobi. Danica je pognula glavu i rekla da zna da pišem priče u kojima u većini slučajeva opisujem neobična dešavanja.To je bio povod za njen poziv na kafu i razgovor. Dodala je i da nema kome drugom da se poveri, pa me moli da je saslušam. Moja urođena radoznalost je već bila probuđena i samo sam iščekivala njenu ispovest. Dok je ispijala kafu iz šarene šoljice, zabacila je svoju dugu tamnu kosu i počela da govori...

Kada se pre tri meseca udala i otišla da živi kod muža u susedno selo, Danica nije ni slutila da ljudi kod kojih je došla da živi kriju neku tajnu. Prvih nedelju dana njenog boravka u novoj sredini sve je delovalo idilično. Svekar i svekrva, koji su je upoznali još prvih dana zabavljanja sa njihovim sinom, pre godinu dana, bili su više nego uljudni. Sa komšijama se takođe brzo zbližila. Samo joj se činilo da ponekad u svom novom domu oseća neku setu...
Osvanuo je i prvi nedeljni dan njenog boravka u toj kući. Danica je bila sama u spavaćoj sobi i negde oko devet sati je pošla da navuče zavesu na prozoru koji je iz njihove sobe gledao na ulicu. Mrak je već zavladao tog prolećnog dana, ali je Mesec obasjavao okolinu. U trenutku kada je povlačila zavesu, na trotoaru pred kućom ugledala je neobičnu figuru. Žena duge kose, čija boja nije mogla da se vidi u pomračini, u tamnoj haljini dugih rukava, stajala je tamo i kao da je gledala pravo u nju. Danica se u neverici trgla. Osetivši zebnju, brzo je navukla tešku zavesu, ali je u strahu ostala da stoji na istom mestu kao ukopana. U tom trenutku je ušao Stanko, njen nekoliko godina stariji suprug, i povikao joj da se udalji od prozora. Potom je ponovo izašao. Nekoliko momenata kasnije skupila je hrabrost i pogledala na ulicu. Žene nije bilo. Stanko se ubrzo vratio, ne govoreći ništa o ovom događaju. Ona ništa nije pitala, a niko joj ništa nije ni govorio, čak ni sutradan. Ali, Danica je danima razmišljala o ženi koja se pojavljuje i nestaje. Došla je ponovo nedelja. Oko devet sati Danica je osetila želju da pogleda kroz prozor spavaće sobe. Stanko, kao ni prošli put, nije bio u sobi. I, ponovio se prizor od prošle nedelje. Žena u crnoj haljini je bila tamo i Danica se uplašila. I ponovni ulazak njenog muža u sobu i njegov zahtev da se udalji od prozora. I ponovo nestanak neobične žene nekoliko trenutaka kasnije. I prećutna tišina sutradan i narednih dana. Niko u kući nije pominjao tu neobičnu ženu koja se pojavljuje pred kućom.
Sledeće nedelje je Danica rešila da, ako žena ponovo u devet sati bude na istom mestu, pita svog muža ili njegove roditelje o čemu se radi i ko je ta osoba. I sve je bilo isto kao i prethodne dve nedelje... samo što Danica više nije mogla da ćuti. „Šta se ovde dešava? Ko je ta žena pod prozorom?“ - upitala je muža posle njegovog zahteva da se udalji od prozora. Njen mladi suprug je uzdahnuo i rekao da mu je žao što je morala da vidi tu ženu. Sad je bilo vreme da joj poveri ono o čemu se u njegovoj kući uglavnom ćuti, ali ta tajna mora da postane i njena, njegove supruge, jer je i ona deo porodice.

Žena koja stoji pod njihovim prozorom je nekada davno, pre više od dve decenije, bila devojka njegovog dvadeset godina starijeg brata. Danica je bila iznenađena, jer je mislila da je njen suprug jedinac. Za godinu dana njihovog zabavljanja, nijednom nije pomenuo starijeg brata. Jeste joj bilo neobično što su njegovi roditelji stariji, ali nije na to previše obraćala pažnju. On joj je onda poverio da je njegov stariji brat jednog dana - izvršio samoubistvo. Stanko je tada imao nepune dve godine. Pričali su mu kasnije roditelji da se njegov brat ubio zbog Ljubice, devojke iz sela, koja nije želela da se uda za njega...

Kada joj je ovo ispričao, iz jedne fioke je izvadio požutelu hartiju i pružio joj je da je pročita: „Dragi moji!Ja moram na drugu stranu, a Ljubica će ceo život da pati. Voli vas vaš Vesa i nemojte da me žalite i da tužite za mnom.“ Bilo je to njegovo oproštajno pismo koje su našli u dvorištu pored visokog oraha o koji se obesio. Njihova majka je posle smrti starijeg sina dugo tugovala. Par puta je odlazila i kod devojke koju je pokojni Vesa označio u pismu kao krivca da bi je optuživala za tu tragediju. Prave motive samoubistva je uvek teško shvatiti, ali je lakše kad se neko drugi krivi za tako tragično okončanje života.
Ljubica se nekoliko godina kasnije udala, otišla u susedni grad i nije doskoro dolazila u selo. Pre godinu dana, kad joj je otac umro, doselila se i počela sama da živi u roditeljskoj kući. Od tada svake nedelje dolazi u devet sati pred kuću mladića koji ju je označio kao krivca za njegov čin, za koji nema opravdanja. Ljubica je žena koju Danica viđa nedeljom u sumrak pred kućom. Zašto dolazi baš u to vreme, to Stanko nije znao. Kada se pojavi, njegovi roditelji ili on brzo je oteraju, ali ona se vraća već sledeće nedelje oko devet. Dalje o njoj nije želeo da priča. Ni njegova porodica, ali ni ostali seljani ne pričaju o toj nesreći iz respekta prema porodici pokojnog Vese. To je prećutna seoska tajna koju samo odabrani znaju. Danica je sve to saslušala i razumela, ali nešto u njoj joj nije dalo mira. Cele naredne nedelje je razmišljala kako da joj u sledeću nedelju, ako se žena ponovo pojavi, priđe i sasluša njenu priču.
Došla je i naredna nedelja, devet sati. Danica je stala kraj prozora, njen muž nije bio u sobi. Žena u crnom je stajala na svom mestu, kao i prethodnih nedelja. Danica je istrčala pred kuću da stigne pre supruga i njegovih roditelja do nje. I uspela je! Povukla je ženu za rukav i odvukla ju je do drveta jabuke u blizini.

„Ti si Ljubica? Ja sam Danica, Stankova žena. Mogu li da popričam s tobom?“
Žena u crnom, duge plave, ali već prosede kose ju je pogledala staklastim pogledom, klimnula glavom i rekla:

„Ja sam Stankovog brata volela, a to niko ne zna. Niko mi ne bi ni poverovao posle onog pisma. Majka njegova mi ga je pokazala istog dana kada je bila sahrana. Mi smo se sastajali nedeljom na onom mestu gde si me videla. Ali ja sam morala na studije u grad, a on je želeo brak. U gradu sam se kasnije i udala. Nisam završila fakultet, ali sam udajom ostala u gradu. Decu nisam imala, a ovde sam morala posle smrti oca da se vratim, jer je moj suprug već bio doveo drugu u naš stan. Ali, ja znam da se Vesa nije ubio zbog mene. Rekao mi je to prošle nedelje. Svake nedelje, od kada sam se vratila, mi se sastajemo pred njegovom kućom. Jeste da me oni njegovi oteraju, ali on to vidi, pa pođe za mnom i pričamo celu noć. Malopre sam ga videla kako dolazi. Nije se on ubio zbog mene. U stvari, on je živ, ali samo nedeljom i samo za mene. A ti se skloni, evo ga...“
Gledala je u daljinu, u samo njoj vidljivu osobu, sa osmehom, a Danica nije videla nikoga i udaljila se od nje, ne osvrćući se dok je išla ka svojoj kući. Njen suprug je stajao na ulaznim vratima. „Nije trebalo da pričaš s njom, davno je skrenula s pameti. Uđi u kuću i zaboravi je, kao što je se ni mi ne sećamo“.

Tu je moja sagovornica duboko uzdahnula i dodala da se žena i dalje pojavljuje u isto vreme na istom mestu i odlazi kad izađe neko iz kuće i otera je. Ne žele da je prijavljuju, jer im je žao a i nikoga ne ugrožava. Danica u to vreme ne prilazi prozoru, ali često razmišlja o ženi staklastog pogleda. Suprug joj je dozvolio da svojim roditeljima kaže da je on imao starijeg brata koji se obesio, ali da ne priča zašto, kao ni o Ljubici. Međutim, nekome je morala da poveri celu tu priču, pa sam vam je i ja prepričala u nadi da ćete možda preispitati neke svoje odluke i povesti računa pre nego što nečija osećanja povredite nekim svojim sebičnim postupkom. U ovoj priči Ljubica nije vodila računa o tome kako će neko ko je voli podneti njen odlazak. Ne verujem da je i mogla da nasluti da će taj njen čin imati tragične posledice i da će ugasiti jedan mladi život. Sa druge strane, niko ne može da zna šta čoveka vodi ka tom najstrašnijem činu, činu samoubistva. Na kraju, ni Ljubica nije mogla da podnese prećutnu osudu okoline i nametnutog osećanja krivice i njen razum se izgubio godinama kasnije. Ipak, treba paziti i kada sudimo drugima, jer je čovek satkan od tananih niti koje mogu da pokidaju i prekorni pogledi, šapati iza leđa, odgurivanje i poruga. Ljubica je otišla u svoj svet mašte i nastavlja da živi u njemu iako je, na žalost, i to beg od života, ništa manje strašan od čina samoubistva. Meni ostaje da se nadam da će ta žena jednog dana iskoračiti hrabro iz tog svog sveta i vratiti se u realnost. To mi je i bila poslednja misao u vezi sa ovom pričom koju sam i vama prepričala, posle kafe kod moje komšinice.
Slavica Mršić-Petrović

Badem

Naša ulica je najlepša u gradu. Krase je krošnje razolikog drveća, cveća i klone jablanova. Kad se popnem na brdašce, lako je po njima prepoznam. Samo se još katedrala i soliter uzdižu nad krovovima.
Davne 1991, moj sin, tada zabavištanac, sve ulične krošnje poznavao je kao sopstveni džep. Gde su gnezda, rumene trešnje, krupni orasi... Tog vedrog sunčanog dana sa drugom je vozio bicikl, kada im je pažnju privukao komšiničin badem. U proleće je prvi cvetao i divnim cvetovima okupljao rojeve pčela. Po njemu smo znali da nas je zima končano napustila. Rastao je na ulici, ispred kuće stare komšinice. Često su prolaznici tražili plodove sakrivene u travi...
Dva dečaka su prislonili bicikle uz stablo i uspuzali se kao veverice. Tresli su grane i plodovi su se kotrljali po trotoaru. Stara gospođa izađe pred kuću, privučena grajom. Kad je videla decu, počela je da viče i da ih tera da siđu dole. Oni su uplašeni sedeli na granama, stiskajući u džepu plodove. Ljuta što je nisu poslušali, uzela im je bicikle i odgurala ih u dvorište. Deca su otišla kući i požalila se. Pošla sam do nje da joj se izvinim, ali me je dočekala paljbom. Bes je kao uragan kovitlao ružne reči. Bicikle je zaključala i nije htela da ih vrati. Pokušavala sam da je smirim, vratila joj bademe i rekla da se to neće više nikada ponoviti. Da im oprosti, jer su maleni. Nije vredelo. Osetila sam da njen gnev prelazi na mene. Negativna energija mi je digla pritisak, krv mi je junula u glavu i iz mene je pokuljala bujica ružnih reči, začinjenih i psovkama. Sama sebe nisam mogla da prepoznam. Pošla sam kući, a ona za mnom, nasred puta se odigrao pravi verbalni okršaj. Otrovne strelice sevale su s obe strane. Tresla sam se kao prut.
Šetala sam po sobi i nikako nisam mogla da se smirim. Gledala sam kroz prozor u badem i kuću preko puta. U tom trenutku je naišao komšija na traktoru. Na mestu na kojem smo nas dve najviše galamile, traktor se prevrnuo! Put je bio čist i prazan, dan sunčan, traktor ispravan, a komšija trezan i zdrav. Okupili su se ljudi da ga vrate na točkove. Tada sam se uverila kolika je moć zlih misli i reči. Ujutro sam našla bicikle pred kućom. Više se nikada nisam posvađala.
Prošlo je mnogo godina od tada i ja se kajem što sam dozvolila da budem uvučena u polje negativne energije. Puno sam iz toga naučila.
Sad i pred našom kućom raste badem. Posadili smo ga moj sin Veljko i ja. Nije hajduk, već dobričina. Košava i krošnja pevaju u duetu staru pesmu: "Raslo mi je badem drvo, tanko visoko, pod njim sedi hajduk Veljko s lepom devojkom..."
Sonja Radivojević

Kome je suđeno

Dan julski, a polja puna žetelaca. Tamo ispod brega, malo-malo, pa se začuje pesma. Neko od žetelaca reče: „To su ovi Marjanovići. Kod njih u familiji ima dosta glasovitih pevača, a i u naša seoska grupa izvornih pevača - polovina je od njih. Obdario ih Bog i stasom i glasom“.
Čini mi se da ni podne još nije prevalilo kad najstariji kosač stade kao da nešto osluškuje, a bogme i ostali odložiše kose, a za njima i nalagači. Kao da polja zanemeše. Jasno se razaznavala zvonjava sa seoskih crkava. Ovi stariji su odmah znali šta to znači!
Domaćini se samo pogledaše i doviknuše žeteocima da skrstine sve što je požnjeveno pa da se ide kućama. Za danas je gotovo. Crkvena zvona su oglašavala mobilizaciju. Spemao se rat. Valjalo je što pre da se odazove na svoja zborna mesta. Nije bivalo za čekanje!
Miloje prvi požuri do kuće, hteo je da što pre uzme štogod od stvari i da se spusti niz čair do Stankine kuće da se sa njom oprosti. Nije mu ovo bila prvina, ovo je već drugi put da odlazi na vojnu. A, eto, tako su lepo sve bili utanačili. Hteli su da odmah po velikom vašaru na Sv. Jovana Sekovanija njeni dođu na gledanje i da ona ostane u njegovoj kući. Znalo je celo selo da se njih dvoje ne razdvajaju. Begenili su se još pre dva-tri leta u crkvenoj porti o vašaru za Svete Trojice. Od tad su se pazili više nego iko. Istina, njeni su u početku lečka zatezali, jel' Miloje beše sirotinja, što bi rekli „ko sirće“! Ali vredan i radan da ga ne beše u kraju, a još i naočit, najbolji kosac i kolovođa, a o seoskim litijama uvek prvi barjaktar i krstonoša!
Kako je zamislio Miloje, tako i bi. Stanku nađe u čairu sa ovcama. Uz nekoliko reči namah se oprostiše i on požuri tamo prema varoši, zbornom mestu njegove jedinice!
Od tog julskog popodneva kad se oprostila sa Milojem kao da se sve istumbalo. Već sutra dan u čar kod ovaca je banuo Živorad, sin seoskih bogataša kod kojih je služilo pola sela. Iako Milojev vrsnik, nikad nije odlazio na vojnu, vazda beše nešto faličan i, pričalo se, kanda bolešljiv.
Došao je do nje i već posle nekoliko reči tražio da se uda za njega. Nije mu ništa kazala, jer je i on dobro znao za sve što se činilo međ' nje i Miloja, pa to je znalo celo selo. Ipak, Živorad je bio baš dosadan. Nije se dugo bavio kod nje. Žurio je da obiđe kopače u bregu. Samo joj je poručio da dobro razmisli, a on će već da upriliči prve nedelje da neko bane u njinu kuću i da pomene za Stanku.
Od tog dana, noći za Stanku postaše samo besanice, a dani više mračni i sumorni. Nije više razaznavala ni pesmu ptica, ni smeh žetelaca, kao da i ona zabuli crnu maramu kojima su se već zaodevale žene u selu kad počeše da pristižu prvi aberi o stradalima.
Ni sama nije znala šta se sve sa njom činilo. Te prve nedelje su već banuli prosci, a nedugo zatim i Stanka beše isprošena, mimo njene volje i snage. Već sa prvim jesenjim danima i šarkom u vinogradima bila je u novom domu. Živorad se oženio sa Stankom, a od Miloja ni glasa. Tek poneko bi u selo doneo neki aber o našoj vojsci i ništa više.
Više Stanka ne beše ona vesela i raspevana, a bogme i naočita čobanica. U njenu dušu kao da se zauvek uselila seta. Trpela je oholog i nadmenog Živorada zato što drugačije ne biva, morala je da posluša roditelje i svoju sirotinju. Još kad minuše dva cela leta i ne zaimadoše dece, za Stanku se sve pretvori u pakao.
Nije bilo dana da Živorad nije bio pijan i bahat, a od Stanke, one naočite devojke, ostade samo senka. Često je i poboljevala i umesto negdašnjeg sjaja u očima behu suze i to sve češće!
Bivalo je tako sve do onog jesenjeg dana kad su svi govorili svešteniku vojne i kad u njihovu avliju banu čovek iz sela sa glasom da je Živorad stradao u polju. Onako mahnit i polupijan, naterao je konje sa punim kolima drva niz breg, a konji su se otrgli i odvukli u jarugu i njega i kola.
Tek tada Stanka oseti neku ledenu zebnju. Crna marama kao da još više baci senku na njeno lice, a duša se potpuno zamrači. Činilo joj se da tek sad ne zna na koju će stranu. U toj kući za nju više nije bilo mesta. Odlazila je u njivu ili za stokom, ali više sama nego sa ostalim ukućanima.
Beše sve tako do pred njihovu slavu Mitrovdan. Taman beše izašla u voćnjak da pokupi još nešto šljiva, kad ispred nje, na samom prelazu stade čovek kao grmalj. Onako brkatog, u vojničkom koporanu, nije ga ni prepoznala. Kad je progovorio, srce htede da joj iskoči iz grudi. Beše to niko drugi, do Miloje!
Ostavila je i šljive i voćnjak i odmah pošla sa njim, njegovoj kući. Beše to njena najlepša slava u životu. Taj Mitrovdan je utuvila zanavek. A već sledeće jeseni, u kolevci se meškoljio prvi sin. Njihova kuća, eno je i danas, najbrojnija u selu!
Veroljub Jovanović

Broj 619