Da li ste pristalica teorije zavere?
Da
Ne
Ne znam
Broj 604
aktuelno izdanje
Lenjin sahranjen kao Hrist!
Mauzolej Vladimira Iljiča Uljanova - Lenjina

Piše Dragoslav Marković

Vođu prve socijalističke revolucije na svetu Vladimira Iljiča Uljanova - Lenjina, kada je umro 21. januara 1924, njegov naslednik Josif Visarionovič Džugašvili - Staljin sahranio je kako je pre gotovo dva milenijuma, po predanjima, bio sahranjen Isus Hrist. Naizgled zapanjujuća činjenica ima sasvim logično objašnjenje. Staljin se pri odlučivanju o ceremoniji i načinu sahrane vođe revolucije rukovodio - Biblijom. I to ne samo zato što je po obrazovanju bio sveštenik Gruzijske pravoslavne crkve...
Objašnjenje je gotovo zapanjujuće jednostavno: Staljin je u Lenjinu video, kao hrišćanstvo u Hristu, spasitelja ideje socijalizma i čovečanstva.

Nada za sve ugnjetane

Kada je Lenjin preminuo od posledica nekadašnjeg atentata, stotine delegacija iz cele Rusije slilo se u Moskvu da bi se oprostile od voljenog vođe, ali i svog spasitelja. Zahtevali su da se „oproštaj” produži što je god moguće, a veliki pesnik Sergej Jesenjin je tih dana uzviknuo: „Onoga koji nas je spasao, nema više...!”
Posle desetina sastanaka državnog i partijskog rukovodstva sa stotinama delegacija iz cele zemlje iskristalisano je rešenje koje je odgovaralo zahtevima „za što duže opraštanje” i još više od toga. Odlučeno je da se telo balsamuje i zauvek čuva u granitnom mauzoleju na Crvenom trgu kako bi sve buduće generacije čuvale uspomenu na najvećeg revolucionara svih vremena.
Na takvom čuvanju uspomene na Lenjina, kažu svedoci, posebno je insistirao Staljin koji je čak u jednom trenutku otvoreno rekao da ga treba sahraniti „kao Hrista”! Koba (Staljinov nadimak), sveštenik po obrazovanju, objasnio je tada državnom i partijskom vrhu da je „Lenjin za Rusiju bio isto što i Isus za hrišćanski svet. Hrist je bio nada svih ugnjetanih koji su verovali da će se On jednoga dana vratiti i osloboditi ljude ropstva i svakom poniženom i uvređenom omogućiti da postane slobodan čovek u pravom smislu reči. A to je za nas bio Vladimir Uljanov!”
Istoričari su pronašli stenograme sa pojedinih sastanaka Staljina i najvišeg partijskog rukovodstva kada se dogovarala Lenjinova sahrana. Crno na belo piše da se Staljin u svojoj zamisli sahrane vođe pozivao na Sveto pismo! Konkretno, kažu, citirao im je deo u kome se kaže: „I zapita Isusa neko od prisutnih iz vlasti: Šta da radim da bih dostigao večan život? A Isus mu reče: Znaš zapovesti - ne vrši preljubu, ne ubij, ne kradi, ne laži, poštuj oca i mater svoju i dodao: sve što imaš, prodaj i razdeli sirotinji i imaćeš carstvo nebesko. Čovek se silno rastužio, jer je bio silno bogat. Videvši to, Isus mu reče: Mnogo je teško bogatima da uđu u Carstvo božije jer, izgleda, teže je bogatom da uđe u to Carstvo, nego kamili da prođe kroz iglene uši...” Drugim rečima, Staljin je direktno poredio Lenjina, zbog njegovih osobina i dela, sa Isusom.
Uz sve to, mnoge druge postavke Novog zaveta, koje su bile san miliona ljudi na Zemlji, iskoristili su boljševici u radu sa masama za formiranje pravednijeg, socijalističkog društva. Pa čak i deo koji je poslužio kao inspiracija za grb SSSR u kome se kaže: ”Izaći će Sunce pravde i ozdravljenje u zracima”. Otuda na grbu prve socijalističke zemlje na Planeti u centru stoji zemljina lopta obasjana zracima izlazećeg Sunca!
Staljin je, ostalo je zapisano, u svom tumačenju Biblije i razgovorima o sahrani ipak donekle izmenio u jednom trenutku Hristove reči „Ko nije sa mnom, on je protiv mene” u „Ko nije sa nama, on je porotiv nas!” Iz čisto praktičnih, političkih razloga.
Kako je Lenjin u Rusiji stekao „oreol” i status spasitelja, u državi koja je praktično ukinula religiju(e)?

Ruski hod po mukama

Od početka 1917. godine osećalo se da stara, carska vlast i poredak neće još dugo izdržati. Neuspesi u Prvom svetskom ratu, rasulo u gradovima, selima, glad u prestonici Petrogradu, krvave demonstracije, abdikacija cara Nikolaja Drugog. Zemlja se raspadala. Izjalovile su se nade u Februarsku revoluciju nižeg plemstva i oficira protiv cara, privremena vlada nije uspela ništa da uradi, osim da svakodnevno daje nova obećanja. U tom trenutku u bespomoćnu Rusiju iz emigracije se vraća Lenjin. I upravo on je tada, kako je napisao čuveni ruski filozof religije Nikolaj Berđajev, „u sebi ovaplotio sve ključale interese očajnog naroda i zaustavio haotičan raspad Rusije”.
Posebno su zanimljivi spisi i razmišljanja o tom periodu ruske istorije ovog, u suštini, žestokog protivnika novog, komunističkog uređenja. On je ocenio da Lenjin „nije bio prek čovek, ali je morao da upotrebi žestoke mere, ponekad i kompromise, da bi spasao zemlju”. U suprotnom , kako je pisao, Rusije odavno ne bi bilo na karti sveta...
Berđajev, koji se širom sveta proslavio delom „Izvori i smisao ruskog komunizma”, smatrao je da je Lenjin imao odlučujuću ulogu spasioca ruskog naroda. Bio je, pisao je, blag, imao je mnogo dobrih osobina, apsolutno predan ideji, nije bio vlastoljubiv i veoma malo je mislio na sebe... Bio je, zapisao je Berđajev, čovek sudbine, presudan za događaje i upravo u tome je bila njegova snaga...
Zanimljivo je da je i Berđajev, kao i Staljin, video u Lenjinu „ovaploćenje velikih ideja i ideala hrišćanstva”. Komunizam je, rekao je, veliki dobitak za hrišćane, a u socijalno-ekonomskoj oblasti komunizam je u velikoj meri pravedan i može gotovo da se izjednači sa hrišćanstvom, u svakom slučaju više nego sa kapitalizmom koji je, u suštini, antihrišćanski... Drugim rečima, komunizam je u pravu kada kritikuje kapitalizam!
I Maksim Gorki napisao je nekoliko redova o Lenjinu i njegovom uzdizanju: „Ljudi u Rusiji su u njemu videli Hrista koji je, preuzevši na sebe svo to teško breme, krenuo da spasava Rusiju”. Čak je i čuveni pesnik Aleksandar Blok u svojoj poemi „Dvanaest”, govoreći o tadašnjim pokretima masa koje su krenule za Lenjinom, situaciju opisao gotovo rečima iz Jevanđelja: „Na čelu /s krvavom zastavom / i venčićem od belih ruža /na čelu /Isus Hrist...!”
Dakle, Rusija je tada u Lenjinu videla nekoga koji je gotovo bukvalno ostvario „biblijski hod po mukama” - kroz rat, revoluciju, građanski rat, hladnoću, glad i NEP. Rane su posle revolucije 1917, kažu, počele neverovatno brzo da zarastaju, a sve nacije koje su živele u Rusiji počele su da se okupljaju u jedinstvenu porodicu naroda koja je nazvana - SSSR! A svi su tada, postoje zapisi, govorili da je sve to ostvareno zahvaljujući Lenjinu.

Bilo ih je i protiv

Međutim, pripreme za sahranu nisu baš tekle glatko. Bilo je mnogo suprotstavljenih mišljenja Staljinovom, ali i onih - za. Menjševik, opozicionar, koji je već izbegao iz Rusije, Aleksandar Potresov je, iz inostranstva, ipak podržao ideju Staljina. To je obrazložio činjenicom da je „Marks oformio učenje, a Lenjin to i ostvario. Lenjin je grešio, a grešio je, ali je grešio jer je verovao u ideju i prinosio lične žrtve kao retko ko. Marks je Jovan, koji je uobličio učenje Hrista, a Lenjin je sam Hrist, koji je razapet na krstu”.
Član tadašnjeg najužeg partijskog rukovodstva Lav Trocki žestoko se okomio na Staljinovu zamisao o sahrani: „Odnos prema Lenjinu kao revolucionarnom vođi je laž i pretvaranje, jer se prema njemu udvorički odnose kao prema crkvenom poglavaru, a podizanje mauzoleja na Crvenom trgu je nedostojan i uvredljiv čin za revoluciju...”
Ipak, Staljina ništa nije pokolebalo u njegovoj zamisli da Lenjina sahrani kao Hrista, kako je to zapisano u Novom zavetu Svetog pisma. Čak je i Lenjinova sahrana, koja je bila zakazana za subotu 26, odložena za nedelju 27. januara, jer je i Hrist bio sahranjen u nedelju! A šta je značilo Lenjina sahraniti kao Hrista?
To je značilo da se postupi kako je postupio, prema Bibliji, učenik Isusov Josif iz Arimafeja (što je zapisano u Jevanđelju po Jovanu): „Josif je zatražio u petak od Pilata po raspeću Hristovom da skine njegovo telo, što je on i dozvolio. Josif je došao, skinuo telo, a došao je i Nikodim... Nikodim je doneo tečnost - mešavinu smirne i aloje (za balsamovanje, kako su kasnije naučnici proračunali, oko sto litara). On i Josif uzeli su telo Isusovo i umotali ga u zavoje, natopljene blagotvornom tečnošću, kao što je to običaj kod Judejaca...”
Bitan detalj iz Svetog pisma, koji govori o trenucima pre Hristovog vaskrsnuća i pripoveda (posredno) o potonjoj sahrani Lenjina, je i onaj koji kaže da su „tri Marije, kupivši mirisne i aromatične trave, došle u subotu na grob Hristov da bi Ga pomazale (obavile obred sličan balsamovanju)”. Najjednostavnije rečeno, kako stoji u Novom zavetu, Hrist je sahranjen prema hrišćanskim obredima - kako su tada sahranjivali Judejce i potonje hrišćane.
Staljin nije izmislio nijedan novi delić rituala po kome je sahranjen Lenjin. Iz svega toga sledi da je Lenjin sahranjen u mauzoleju na Crvenom trgu po svim hrišćanskim običajima, balsamovan, gotovo identično kao i Hrist.

U zemlji, ili...

Sve više ruskih i drugih svetskih analitičara smatra da zahtevi koji se čuju poslednjih nekoliko godina da se Lenjin „sahrani, konačno, po hrišćanskim običajima” zvuče najmanje kao nepoznavanje elementarnih, novozavetnih tradicija, ali i antisemitizam i licemerje kojim se prikrivaju nacionalistički, politički i antihrišćanski pogledi.
Prvo, sahranjen je po svim hrišćanskim običajima, a drugo - bio on na zemlji ili u njoj - ostaće, zajedno sa Staljinom, prema mišljenju mnogih, borac protiv fašizma i spasitelj od nepravde bogatih i vlasti moćnika...


Lenjin bio Jevrejin

Lenjin je, prema nekim najnovijim istraživanjima, zahvaljujući skidanju sa nekih dokumenata oznake „strogo poverljivo”, sahranjen upravo kako nalaže religija njegovih predaka. Judaizam. Naime, on je po majci bio Jevrejin i, shodno tradiciji i računanju porekla po ženskoj liniji, sahranjen po običajima Judejaca, odnosno hrišćana koji su nastajali u vreme Hristovog života...

Berđajev

Iako je znao za Staljinove represije nad narodima SSSR, Berđajev je, znatno kasnije, oko 1937. godine, pisao u izganstvu: „Ideološki sam odlučno protiv sovjetske vlasti, neljudske i pune krvi, koja drži narode pod strašnim pritiskom. Ali, u ovom trenutku, ona je jedina koja pruža kakvu-takvu zaštitu Rusiji od svih opasnosti koje joj prete. Rušenje sovjetske vlasti bez postojanja organizovane snage koja bi došla na vlast - ne kao kontrarevolucija, već radi delotvornog razvoja koji bi imao korene u socijalnim rezultatima prethodne revolucije, bila bi velika opasnost za Rusiju i to bi vodilo u anarhiju”.
Berđajev, koji je poživeo da dočeka i poraz fašizma 1945, na kraju je priznao: „Fašizam je uništen, ali lenjinsko-staljinska sovjetska vlast koja je već bila oguglala na sve, postala je jednostavno nepotrebna i – neprimenjiva, jer je u svojoj suštini, suprotno hrišćanstvu, sadržala mržnju prema ljubavi.”

Broj 604