Da li ste pristalica teorije zavere?
Da
Ne
Ne znam
Broj 582
aktuelno izdanje
(Ne)zaboravljena drama dunavskog Titanika
Maketa rečnog broda "Niš"

Piše Slavoljub Marković


Nešto što je trebalo da bude uobičajena plovidba od Beograda do Zemuna postala je najveća rečna tragedija na ovim prostorima. Niko od oko 150 putnika, koji su se tog letnjeg popodneva 1952. ukrcali na brod "Niš", nije ni pomislio da će tokom predstojeće kratke plovidbe morati da se i doslovno bori za život. Za više od stotinu njih, neverovatan niz nesrećnih okolnosti pokazao se smrtonosnim. A onda je sve neočekivano brzo pononulo u zaborav. Pokušali smo da, šest decenija kasnije, oživimo duh beogradskog Titanika...

Sve je trajalo deset minuta

"U toku cele pretprošle noći i jučerašnjeg dana, užurbano se radilo na vađenju brodolomnika i utvrđivanju njihovog identiteta... Velikim i zadivljujućim naporima posade broda 'Soča' i drugih radnika, brod je izvađen sa dna reke. Nalazio se na dubini od 14 metara."
Ovako je, u broju od četvrtka, 11. septembra 1952. godine, "Borba" započela izveštaj na 5. strani o "velikoj nesreći na ušću Save u Dunav".
Najmanje sto ljudi (prema nekim izveštajima i 126-oro njih) izgubilo je život. Neopisiva panika, prevrnut brod u uskovitlanoj vodi, magla, vrisci na sve strane, ljudi koji se grčevito bore za poslednji udah pre nego što će ih zauvek prekriti zapenušana voda reke... Neobično je da se o toj tragediji ni posle šest decenija, koje će se navršiti krajem ovog leta, nedovoljno zna. Nekome je, izgleda, odgovaralo da bude tako, pedesete godine ovog veka bile su takve, maltene se dekretima proklamovalo šta i na koji način treba da ode u javnost.
I o događaju tog kobnog 9. septembra ostao je trag tek u pokojem novinskom članku, poput ovog koji smo i mi citirali u našem tekstu. Ni tačan broj poginulih nikada nije utvrđen, kao što ni zbog nezapamćene nesreće niko nije optužen, niti je odgovarao. Ona je, jednostavno, pripisana spletu nesrećnih okolnosti (koje su se zaista nanizale na najneobičniji mogući tragični način), nezapamćenoj vremenskoj nepogodi, višoj sili. I, zaista, sve to stoji, ali su isto tako izvesni i propusti posade i kapetana broda, pa čak i vlasnika, Jugoslovenskog državnog rečnog brodarstva. O tome se, međutim, nije pričalo, nesreća je, kada je javnost u pitanju, gurnuta u zaborav maltene i pre nego što je iz reke izvučeno poslednje bežovotno telo. Možda i iz razloga što je istog dana obeležena i desetogodišnjica Jugoslovenske ratne mornarice? Sem toga, istraga o samoj tragediji poverena je stručnjacima već pomenutog Jugoslovenskog državnog rečnog brodarstva, dakle upravo - vlasnicima broda.
Ministarstvo unutrašnjih poslova NR Srbije oglasilo se tog, 9. septembra, saopštenjem u kojem kaže kako je "u 13,12 časova nagla i veoma jaka bura prevrnula brod 'Niš', koji redovno saobraća na liniji Beograd - Zemun. Ovaj brod krenuo je iz Beograda u 13,07 časova. Brod je odmah potonuo. Spaslo se oko 30 osoba, a računa se da se utopilo, većinom u brodu, oko devedeset osoba. Deset čamaca sa obale odmah je priteklo u pomoć, ali su mogli da pomognu samo onima koji su uspeli da iskoče iz broda..."
Šta se sve krije iza ovog šturog zvaničnog saopštenja?

Kada krene naopako

Pre svega, drame putnika, potresne u svojoj fatalnosti. Potonuće broda bilo je zaista, kao što smo već rekli, neverovatna kombinacija nesrećnih okolnosti, koje su se poklopile u najgorem mogućem tragičnom nizu.
- Ne možete da zamislite taj užas kada sam isplivao na površinu. Broda više nije bilo. Oko mene ljudi su se davili, hvatali se za daske - pričao je posle nesreće jedan od spasenih, Zoran Petrović, medicinski laborant iz Smederevske Palanke.
I zatim je rekonstruisao priču, koja je počela samo nekoliko minuta pre fatalne završnice. Tek što se brod odmakao od pristaništa, počela je bura. Svi su pošli sa palube u salone. I, ispostaviće se kasnije, upravo time učinili kobnu grešku, jer su zapravo ušli u smrtonosnu zamku. Ubrzo posle toga Zoran je čuo viku i larmu. Kada je pokušao da izađe, sa teškom mukom je otvorio vrata. Tog časa je voda prodrla u salon. Dalje nije mogao. Razbio je prozor i nekako uspeo da se izvuče iz broda. Hvatajući se za neke drvene delove broda, sa velikim naporom isplivao je na Ratno ostrvo. Bio je živ! Za razliku od mnogih drugih, za koje se utroba broda pretvorila u grobnicu.
Manje od tri minuta bilo je, naime, dovoljno da tragedija odnese više od stotinu života.
Minuti su, izgleda, i odlučivali, i to od samog početka. Jer, videvši da se sprema nevreme, a i da ne bi još više opteretio brod koji je već bio prepun putnika (pretpostavlja se da ih je bilo bar dva i po puta više od predviđenog broja!) koji su i dalje pristizali, kapetan Ferdinand Nobilo je odlučio da pokrene brod pre predviđenog termina, za šta je dobio i odobrenje nadležnog službenika Beogradske kapetanije. Da to nije uradio, da se pridržavao voznog reda, video bi oluju i sigurno ne bi isplovio u takvim okolnostima. Ljudski životi bili bi sačuvani.
Međutim, nije to jedina kobna okolnost u čitavoj ovoj priči...
Početkom septembra 1952. godine Savski most je zatvoren zbog popravke, pa se iz Zemuna u Beograd i, obratno, išlo autobusima do mosta, ili brodovima "Niš" i "Zagreb". Bili su to mali brodovi, kapaciteta do 60 putnika, koji su tih dana, zbog otežanog saobraćaja, prevozili veći broj putnika od dozvoljenog. Međutim, tog dana je most bio zatvoren i za pešake, pa je putnicima preostao jedino prevoz brodom. Tako se i dogodilo da se na brod "Niš" ukrca mnogo više putnika nego što je to bilo dozvoljeno, mada će tačna cifra zauvek ostati misterija. Doduše, tog dana zvanično je prodato 106 karata, ali, kao što smo već napisali, veruje se da je u momentu nesreće na brodu bilo oko 150 ljudi (uključujući i članove posade).
Nižu se i druge nesrećne okolnosti... Naime, radnici su pre toga bagerima produbljivali dno u rukavcu Dunava. Baš kao što je i parna mašina na samom brodu upravo zamenjena novim i znatno lakšim dizel motorom, zbog čega su iskusni mornari upozoravali da će plovilo biti nestabilnije, posebno sa većim brojem putnika. I, ispostavilo se da je to zaista značajno smanjilo teret na dnu broda na kome je bilo više putnika nego što je bilo predviđeno, pa je vetar mogao lakše da ga obori na stranu. Smislenost ove priče potvrđuje činjenica da je na brodu „Kovin“, porinutom još davne 1922. godine, prilikom zamene parnog kotla lakšim dizel motorom postavljen stabilizator baš zato da bi brod bio stabilniji i sigurniji. Ali, kao da nadležni u ovom slučaju nisu želeli da razbijaju glavu i takvim "spekulacijama"?!

Zarobljeni u salonu

I onda, onaj presudni faktor, koji je zapravo i bio odlučujući tas da sve pođe naopako. (Ne)vreme!
A ono je u Beogradu tog dana ušlo u anale meteorologije. Sinoptičari Uprave hidrometeorološke službe u Zemunu opisali su ga kasnije kao "prolazak neobično hladnog fronta" - iako je prognoza vremena predviđala za 9. septembar malo i umereno oblačno, a vetar slab severni, "došlo je do iznenadnog olujnog vetra sa kišom (u Zemunu količina padavina je iznosila čak 21,5 mililitara u roku od desetak minuta), izuzetno krupnim gradom i grmljavinom".
Ta oluja sa kišom, gradom i vetrom koji je duvao brzinom jačom od 100 kilometara, začas je pretvorila brod u igračku na uskovitlanoj vodi. Neznatno nakon što je isplovio u 13,07 sati i plovio normalno sve do ušća dunavskog rukavca u Savu, kod Velikog ratnog ostrva snažan talas nagnuo je brod na jednu stranu, pa krmaroš Jovan Gvozdić nije uspeo da okrene pramac prema vetru, niti da brod približi obali. Novi udar vetra prevrnuo je brod u 13 sati i 12 minuta, a za narednih nekoliko minuta je potonuo na dno dubine 14 metara.
Potraživši zaklon od kiše većina putnika je u tom trenutku bila zarobljena u utrobi broda - u donjem brodskom salonu. U njemu je kasnije pronađeno 56 leševa utopljenika, među kojima su bila i trojica članova posade, krmar, strojar i jedan mornar. U nesreći su se udavili i mnogi dobri plivači, za razliku od, recimo, Ane Bajzert, radnice tekstilne fabrike „Sutjeska“, koja uopšte nije znala da pliva, a ipak se nekim čudom dokopala obale. Na žalost, njena dvanaestogodišnja kćerka nije uspela da se spase. Jedan major spasao se plivajući jednom rukom. U drugoj je nosio dete. Tek kada je bio na drugoj obali, video je da dete koje je spasao - nije njegovo. Sa brodom je potonula njegova žena sa detetom.

Nikad uručeni pokloni...

"Politika" u broju od 10. septembra izveštava:
"Vetar je naišao iz rukavca ogromnom snagom i brod je odmah potonuo. Putnici koji su se zatekli na palubi, njih oko 30, uspeli su da se spasu, a mnogo veći broj koji se sklonio od kiše u kabinu zadesila je smrt. Čamci koji su sa obale odmah pritekli u pomoć uspeli su da pronađu samo one koji su prvog momenta mogli da iskoče sa broda."
Novinar "vraća zatim film" nekoliko minuta unazad:
"Oblaci su se gomilali sve više i, iako je bilo podne, izgledalo je kao da je već sumrak. Putnički brod 'Niš' plovio je sasvim normalno sve do ušća Save u Dunav. Tada se dotle teška tišina iznenada pretvorila u oluju.
Prema izjavi kapetana Nodila, brod se naglo nagao na desnu stranu. Svi pokušaji da se pramcem postavi nasuprot vetru ostali su bezuspešni... Vetar je bio jači od krme i prevrnuti brod počeo je brzo da tone i za nekoliko trenutaka nestao je sa površine reke."
- To je bila prava drama. Sve se strašno brzo odigralo i niko nikom nije mogao da pomogne - pričao je jedan od preživelih. Reka je prosto vrila od udara kiše, neobično krupnog grada - ledenica koje su nesrećnim ljudima i bukvalno razbijale glave, i praćakanja putnika koje brod nije povukao sa sobom.
Jedna devojka uspela je da ispliva, ali je samo minut kasnije, na obali, naprasno je preminula. Dragoljub Jovanović, Zemunac, saznao je tog dana da mu se žena porodila. Presrećan, požurio je u Beograd po poklone. Ostali su u vodi reke, a Dragoljub nikada nije video svoje dete.
A onda i ta - sudbina... Marija Dimitrijević se udavila zajedno sa dve svoje kćerkice. Treća je ostala živa zahvaljujući tome što se nije ukrcala na brod. Marija ju je poverila prijateljici, da je preveze u Zemun sledećim brodom. Devojčica je, tako, izbegla tragediju.

Kao da plovi

Čim je kiša stala i nad Beogradom prestali da odjekuju gromovi - granulo je sunce.
Iste večeri, pomoću broda-dizalice „Soča“ počelo je vađenje potonulog „Niša“. Gnjurac Bogoljub Perić ispričao je da se potonuli brod nalazio u položaju kao kad plovi i da je bio skoro potpuno neoštećen! Paluba je, ipak, na mnogim mestima bila polomljena, a na oknima je video leševe nesrećnika koji su pokušali da se spasu. Zatekao je i jeziv prizor mrtvog mornara kako grli katarku broda.
Oko četiri ujutru „Soča“ je izvadila potonuli brod. Do pola osam ujutro izvađena je i poslednja žrtva.
Pojavile su se ubrzo i neke spekulacije. Recimo, da je brod usled jakog vetra i oluje udario u neki šlep, kej ili, možda, o neki ranije potonuli objekt? Kako god, mrtve više nije bilo moguće oživeti... Državni Osiguravajući zavod obavestio je porodice žrtava da su svi putnici bili osigurani i da će za svakog nastradalog biti isplaćena odšteta od 50.000 dinara.
A šta je bilo sa samim brodom "Niš", tim "Dunavskim Titanikom"?
Posle čišćenja i reparacije dobio je novo ime "Senta" i do 1956. godine je saobraćao na redovnoj liniji Smederevo-Kovin (kasnije su mu ugrađena bočna postrojenja radi poboljšanja stabilnosti). Zatim je prodat preduzeću "Pristaništa i skladišta" Iz Pančeva. Skončao je početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kada je isečen u pančevačkom „Brodoremontu“. Mada su, pre samo dve godine, jedne naše ozbiljne dnevne novine pomenule kako postoje i priče da nesrećni brod, ofarban u crno, sa plovcima na bočnim stranama i pod drugim imenom, i danas plovi od novosadskog „Štranda“ do Sremske Kamenice...

Broj 582