Da li ste pristalica teorije zavere?
Da
Ne
Ne znam
Broj 582
aktuelno izdanje
Šta je pravi uzrok smrti Isusa Hrista?
Simča Jakobovici sa ekserom iz,
navodno, Hristovog krsta

Piše Slavoljub Marković


Vaskrs, kome se radujemo i koji iščekujemo cele godine, jeste dan večne radosti jer je tada Isus, bogočovek, pobedio smrt. Iskazao je time svoje božansko poreklo i otvorio vrata večnog života i nebeskog sveta.
Vaskrsenje je, tako, temelj, osnova i kruna hrišćanske religije, po kojoj je Isus stradao da bi iskupio i spasao ljudski rod. A stradanje je bilo strašno – Golgota je ostala u svesti ljudi ne samo kao najčuvenije brdo na svetu, već i kao pojam za najteža ljudska stradanja.
Podatak da je za pomazivanje Hristovog tela bilo spravljeno oko sto litara mira, otvara dilemu kako je uopšte bilo moguće da jedno prosečno ljudsko telo primi toliku količinu, ali i potvrđuje u koliko je teškim mukama i ranama naš Spasitelj umro. Isus je umro na krstu u "šesti čas dana" i zavese jerusalimskog hrama precepile su se napola, Sunce se pomračilo i sva zvona su popucala. Zato u pravoslavnim hramovima, koji su zadržali istočni hrišćanski obred, na Veliki petak ne zvone zvona, već se bogosluženja najavljuju drvenim klepalima.
Odluku da se Isus kazni javnim raspećem doneo je vrhovni savet Jevreja, Sinedrion. Isus, pri tom, nije bio jedini koga je tadašnja vlast osudila na razapinjanje na krst. To je bio uobičajeni rimski način kažnjavanja primenjivan kod najtežeih presuda i po pravilu se izvodio u prisustvu velike mase sveta koju je trebalo zastrašiti. Da bi se obezbedio spektakl za publiku, razapinjano je i više osuđenika istovremeno. Uglavnom je korišćen uobičajeni oblik krsta, ali je bilo i krstova u obliku slova X i T. U većini slučajeva kažnjeni ne bi živeo duže od 12 sati, a nekad bi smrt nastupila tek trećeg dana kao blaženo olakšanje.

Fatalna povreda na putu ka Golgoti?

U neviđenim mukama svoj život okončao je i Isus. Međutim, nakon mnogobrojnih istorijsko-medicinskih istraživanja, odnosno "patografija" Isusa Hrista, "nalazi" italijanskog hirurga Nikola Ćinkuemanija upućuju na zaključak da je uzrok Isusove smrti na krstu - "unutrašnje krvarenje u predelu grudnog koša"?!
Treba odmah napomenuti da i to medicinsko istraživanje potiče od uverenja da je Torinsko platno ili Sveta plaštanica autentično, odnosno da je u platno, od polaganja u grob do uskrsnuća, bilo zaista umotano telo Isusa Hrista.
Proučavanjem pokrova, italijanski neurohirurg je došao do zaključka da uzrok Isusove smrti nije bilo sporo gušenje na krstu, već unutrašnje krvarenje izazvano padom na putu do Golgote. Polazeći od pretpostavke da je platno verni preslik Isusuovog mrtvog tela, ovaj stručnjak na temelju tragova povreda i krvi na desnoj strani grudnog koša tvrdi da je osoba umotana u platno neposredno pre razapinjanja na krst teško povređena.
Hirurg pretpostavlja da je Isus na putu do Golgote "nesrećno pao", tako da se u njegove grudi zabio jedan od eksera koji je služio za pribijanje na krst. Tako je, uverava, nastao "hematotoraks", ili "unutrašnje krvarenje u predelu grudnog koša", što je po razapinjanju na krst izazvalo brzu smrt Raspetog.
Iz toga proističe da Isus nije, poput drugih razapetih, umirao dugo, postepeno se i bolno gušeći pribijen na krst. Ta pretpostavka objašnjava i glasan krik Raspetog neposredno pred smrt, o čemu izveštava Markovo jevanđelje. Taj krik bi, da se Isus davio, naravno samo s medicinskog stajališta, bio gotovo nemoguć.

Nepodnošljiva agonija

Ovo, svakako, ne umanjuje strahote i muke pod kojima je Isus napusutio svoje zemno telo. Ispitujući plaštanicu, dvojica profesora na Sorboni su utvrdili da "prikazano" lice i telo odražavaju crte posmrtne ukočenosti koja je nastupila posle smrti na krstu: prsti su bili u grču, grudni koš raširen, nožni mišići na bedrima zategnuti. Tragovi krvi pokazuju da je pokojnik drhtao i kočio se od bola. Pored rana od eksera, koplja i trnja, vidi se mnogo rana od udaraca bičem. Plitke ogrebotine i brojne otekline na licu i ubedile su istraživače da se pred njima ne nalazi slikani predmet, kako tvrde skeptici, već prirodno nastali otisak mrtvog tela.
Plaštanica je prethodno snimana infracrvenim i ultraljubičastim zracima, a snimci su pokazali da je na telu bilo više od 500 povreda. Na snimcima su se takođe videle rane na nogama i rukama i jedna na desnoj strani grudnog koša.
Otiske rana ispitivao je i francuski hirurg Pjer Barbe, koji je došao do zaključka da su klinovi bili zabijani ne u dlanove, nego iznad dlana u prvom prevoju na dnu podlaktice. To je utvrdio eksperimentišući na jednom mrtvacu. Kad se klinovi zabijaju u dlanove, rane se kidaju već kod težine od 40 kilograma, a kad se zabiju u prvi prevoj iznad dlana, izdrže težinu čitavog tela.
Kaznena praksa tog vremena je, inače, pozdrazumevala da žrtva pre raspinjanja obično bude bičevana do smrti, a nepodnošljiva agonija uvećavana je i dodatnom brutalnošću – udaranjem po udovima, šibanjem kukama, a da bi se privukli insekti i ptice lice je mazano medom. Raspeće je u Rimskom carstvu zabranio imperator Konstantin 345. godine.
U Japanu, međutim, to nije bio slučaj; tamo je skoro do 19. veka praktikovano varvarsko raspeće. Konopcima vezanim za krst, čovek bi bio probadan lakim kopljima, provlačenim kroz vitalne delove tela sa beskrajnom sporošću, i samo bi ogroman mito, unapred uplaćen, naterao krvnika da prvi udarac uputi kroz srce...

Ekseri sa Hristovog krsta?!

Koliko prošle godine, svet je obišla i vest kako su navodno pronađeni i ekseri sa Isusovog krsta. Izraelsko-kanadski novinar kanala "Histori" Simča Jakobovici ušao je, naime, u trag drevnim relikvijama koje bi, kako on tvrdi, mogle da budu ekseri kojima je Isus Hrist prikovan za krst. Dok je radio na snimanju emisije "Tajne hrišćanstva" Jakobovici je naišao na dokumenta koja otkrivaju da su 1990. godine izraelski arheolozi, iskopavajući grob star 2.000 godina, otkrili dva eksera koja su napravili Rimljani. Arheolozi su u grobu pronašli dve pogrebne "kutije" u kojima su se nalazili ostaci preminulih, pri čemu su otkriće eksera koji su nađeni u jednoj od njih "prećutali". Na kutijama u kojima su pronađene kosti bila su urezana imena - "Josif i Kajafa". Podsećamo da je Kajafa, prema jevanđeljima, bio jevrejski sveštenik koji je predao Isusa Rimljanima da ga razapnu.
- Postoji shvatanje da je grobnica u kojoj su pronađeni ekseri pripadala 'baš tom' Kajafi. Kajafa je bio poznat samo po toj jednoj stvari - suđenju i razapinjanju Isusa. Možda je osećao potrebu da te eksere ponese sa sobom u grob - rekao je Jakobovici, koji se u svojoj emisiji pozabavio i drevnim verovanjem da ti ekseri "imaju moć", odnosno da su starim Jevrejima predstavljali šansu za zagrobni život.
Jakobovici se pre nekoliko godina našao u centru svetske medijske pažnje kada je sa poznatim filmskim rediteljem Dejvidom Kameronom snimio dokumentarac o otkriću nekoliko kovčega nađenih u blizini Jerusalima, koji su navodno pripadali Isusovoj porodici.

Neopravdanost presude

Moć da odluči da se Isus Hrist kazni javnim raspećem prethodno je doneo Sinedrion (Vuk Karadžić ga često prevodi sa “sabor”, “skupština” ili “sud”), vrhovni savet Jevreja, kao zakoniti predstavnik tadašnje rimske vlasti. Radio je otprilike od 3. veka pre Hrista do 70. godine po njegovoj smrti i sazivao se po potrebi. Sam naziv “Sinedrion” izveden je od grčke reči u značenju “zajedno sedeti”. Članovi su sedeli u polukrugu, sa predsedavajućim u centru – obično prvosveštenikom. Veliki Sinedrion je brojao 70 članova i činili su ga sveštenici, fariseji, sadukeji. Sastanke su održavali pod kolonadama Hrama. Neobično je da je zasedanje radi suđenja Isusu održano u prvosveštenikovoj kući. Suđenja su često pratile i scene cepanja odeće u znak gnušanja prema počinitelju, što je bio slučaj i sa samim Hristom. Odeća je, u stvari, bila labavo zašivena, kako bi se omogućio ovaj tetralni gest. U slučaju Isusa, svoju haljinu je pred svima pocepao prvosveštenik.
Sinedrion je mogao da donese smrtnu presudu, za čije je izvršenje ipak bila neophodna saglasnost Rima, što se desilo i u slučaju suđenja Hristu koji je na taj način osuđen na pogubljenje.
Sudija Raul Kalderon, mnogo vekova posle te odluke, nakon detaljnih analiza, zaključio je kako je Isus krivo optužen, odnosno neutemeljeno kažnjen smrću na krstu.
Ovaj sudija iz Andaluzije, naime, tvrdi:
- Postupak u slučaju koji se vodio protiv Isusa vrveo je pravnim nepravilnostima, a smrta kazna pribijanjem na krst bila je sasvim neopravdana. Prema zakonima iz prvih godina 1. veka, Isus Hrist je morao da bude oslobođen!
Kalderon tvrdi da je Isus jedino mogao da bude osuđen zbog građanske neposlušnosti i zbog druženja i saradnje sa zločincima. U eseju koji je objavio, Kalderon navodi razne nepravilnosti - recimo, Isusa su nakon hapšenja u Gestimanskom vrtu (gde se sastao sa učenicima) ispitivali dugo u noć, dok su pravila nalagala da se osumnjičeni ispituje isključivo danju.
On takođe konstatuje kako Isus nije kriv za blasfemiju koja je, po jevrejskom zakonu, bila kažnjiva smrću.
- Isus nije počinio blasfemiju, jer nije ni upotrebio ime Gospodnje - odredio je španski sudija i "oslobodio" Isusa te optužbe.
Na žalost, previše kasno...
- Svedoci koji su teretili optuženog - objasnio je i profesor Radomir Rakić - ispitivani su unakrsno, a morali su se pozvati i svedoci branilaca, kojih u ovom slučaju nije bilo. Judejci su optužbu preneli na politički teren. Ostatak priče dobro vam je poznat. Pilat šalje Isusa Irodu Antipi, četvorovlasniku Galileje i Pereje, sa kojim želi da popravi odnose. On se, međutim, ne upušta u isleđenje, već ismeva Hrista: oblači mu belu carsku odeždu i šalje ga nazad rimskoj vlasti. Jevreji još jednom u sudnici zahtevaju Isusovu smrt, Pilat im nudi kaznu šibanjem, pa mogućnost da se opredele između Hrista i razbojnika Varave. Na kraju, daje da se kazni. Njegov simbolički gest, kada u trenutku Isusovog suđenja, pere ruke, značio je da skida odgovornost u toj stvari.

Broj 582